Cvetovi od voska

Plamen se prigušio, pa je postao samo mala zvezda u voštanom čančetu koja se brani od svog potpunog nestanka, trenutka, kada će postati jedna topla barica. I ona će se ohladiti, poprimiće oblik voštanog cveta. Uzeće ga suva, bela ruka, sa modrinama na zglobovima prstiju, nastalih od makaza za kresanje rastinja. Još puno takvih cvetova od voska, staviće u posudu od pocrnelog pleha. Oni neće biti bačeni. Poslužiće za neke nove sveće, koje će biti od njih izlivene. Puno ih od rana jutra ima skupiti, a da joj se samo to posao, nego ima upaliti nove, pomesti dvorošte, pokupiti lišće, kojeg, iako je uveliko proleće, pokrilo tlo. Jer, ovo proleće, kao da i samo ne zna da li je suviše rano stiglo ovamo, možda nespremno, s nedovoljno stvari za put i boravak u ovim krajevima ili će bitu da ovde nisu spremni za njega.
Trebalo bi proveriti oltar, da li je Sveta Bogorodica "umivena", dodati još malo ulja u kandilo, da bude pola voda - pola ulje, promeniti žižak, da se ne ugasi. Danas, to nikako. Danas je pola godine od igumanijinog upokojenja, danas će biti velika služba.
A noćas ju je sanjala. Za toliko malo od noći, koliko je mogla zaspati, dogodilo se ono, čemu se najviše molila. Zna da to nije ispravno, da to nije bogougodno, prizivati upokojenog, ali je bilo jače od nje, ta želja da još jednom vidi dragi lik, koji više nije zemaljski, a ipak, njoj najbliži srcu. I došla joj je, ona joj je došla.
Uvek ju je razumevala, bolje od svakog, od svih iskušenica, znala je svaki njen strah i naslućivala radost u njoj, iako je ona sama nije znala sebi objasniti, niti je znala šta to znači, biti radostan, a biti van molitve. Mislila je... molitva je najviši vrh postojanja. Jednom, a da je nije ni pitala, Igumanija joj je prišla i rekla: "Radost je sve ono između molitvi, jer molitva je posvećenost, a radost je slobodan let. Radost je kada samo ćutiš i gledaš u onaj šumarak. Kada ti sluh zagolica gugutanje goluba ili dživdžanje one grupe vrabaca kojih dugo nije bilo, pa se vratiše. Jel'da si brinula za njih, što više ne dolaze?"

Njen grob je još uvek uzvišena humka, sa jos neulegnutom zemljom. Pored njenog, grobovi upokojenih dostojnika manastira, već su odavni bili prekrivem kamenim pločama, poneki već pozelenelih mahovinom. Mahovina se u početku uklanja, ali, onda je pustiš. Valjda i ona ima svoju ulogu, čim joj tu dobro. Važno je samo ne dopustiti joj da prekrije slova uklesanih imena.
Posadila je jagorčevinu na njen grob, još pre neki dan. Trebalo je da se primila. Nekada joj je znala prineti šolju čaja od jagorčevine, kada je bila nahlađena, a jednom ju je sigurno spasila, kada joj se nazeb slio na pluća. Tada je bila još devojčica, slabašnog zdravlja, tužna i uplašena, koja je sralno bežala u hladnu manastirsku sobu, izbegavajući drugu decu. Zidovi, išarani memljivim flekama, bili su joj zaštita od njihove graje. Bili su joj štit i od jeke njenog imena koje je tog strašnog dana dozivala njena majka, kada je njena mala ruka iskliznula iz majčine. Zajedno s tim zidovima je šaputala molitve, nevešto čitane, detinjim usnama, pa ih je samo mumlala, kao uspavanku. To je bila "nunanka" za ovaj novi svet, daleko od onog, gde sevaju vatre, a ljudi vrište, kao da će im se glas otkinuti. U tom svetu je ostavila svoju majku, oca, starijeg brata, kuću s baštom, kokama, svojim crno-belim Cunjom, babom sa rukama na kolenima, na stolici pod tremom...svoje detinjstvo. Spasili su je...vojnici...prljavi, sa mrljama krvi na bluzama, s oštrim bradama koje su je greble, dok su je penosili s volovskih kola u vagon voza. A u vagonu, zajedno sa nekim dragim životinjama, kravama, bila su i druga deca, isto tako, ispala iz svojih gnezda, kao i ona. Rasporedili ih po deset, dvadeset, brojali ih, kao janjad koja pretekoše nakon vaskršnjeg praznika. Ona je bila dvadeset prva, prikačena, kao pelcer, koji ne može sam da se primi, uz tu malo veću decu. Dovedoše ih u veliki beli grad, o kome je nekoliko puta čula da se priča. Iako se nije mogao nazvati takvim, jer je bio sav siv i zadimnjen, a nad njim, još tamniji oblaci.
A onda, usred tog grada, kola s konjskom zapregom uđoše u nestvarno zeleno. Puno drveća, šumaraka tu beše. Usred njih, staza, popločana nejednakim kamenjem. I tu, kao da je izronila iz zemlje ili pak, spustila s neba, velika beličasta kuća, kao iz knjige koju je jednom videla, s pet okruglih kupola. Prošaputaše starija deca, sa grozničavom svečanošću: "Manastir!"
I ućutaše svi, što od zadivljenosti, koja im usta otvori, kao ptićima gladnim čuda, što od tišine koja im je rekla da joj se pridruže, jer se nalaziše na mestu koje pripada nekom drugom svetu.
I bili su u drugom svetu ili barem izvan onog, u kome je sve ostalo, ono teško, kužno, zlo. Mada, ni ovaj svet nije bio raj. Svaki svet je, izgleda stvoren od nekog reda. U ovon svetu se redu poklanjala pažnja, koliko i samon Bogu. I ovde je bilo gladi. Samo što je glad tu bila pravilnije raspoređena. Bilo je i naponog rada, tuge, samoće, suza, mladalačke neprilagođenosti, pitanja, nepravde, bolesti...svega kao u onom vanjskom svetu, ali u manjim količinama i dimenzijama. Jedino čega nije bilo, kao u tom velikom svetu, bilo je neznabožja. Dok je izvan tih šumaraka, na samo par stotina metara dalje, Bog bio prognan. Bog je bio sramota, kao rwč i kao pojsm, za tekovine novonastale, crvene civilizacije, napredne i osvešćene, kako je samoj sebi dala svojstva. To crvenilo je bilo vašarski napadniih nijansi, pa je zaslepljivalo mnoge poglede. A onda, nekima je pukao kapilar u oku od te jarosti i rekli su da je dosta, civilizacija ne treba da bude obojena. Pošto ljudi uglavnom vide sve u bojama, obojiše ruho sveta, bar njegovu većinu, u neku umerenu, sveprihvatljivu boju, koju demokratski odabraše, plavu, valjda zato što je ona zastupljena, po principu" kako gore, tako dole. Ali, ljudi ne vole principe. A Bog, kakve je on boje? O tome nisu ni mislili. Jedino njega ostaviše bez boje.

U manastir počeše dilaziti neki ljudi, najpre krišom. Skupilo se dosta svećenika, iako je manastir ženski. Ostajali su tu, saživot gradili zajednički, skupa molili, po satnicama, doba dana, podučavali, besedili, a ljudi su sve više pristizali u portu manastirsku. Svet spolja i ovaj njihov, sve više su se prožimali. Puno je devojčica, poput nje, kakva je bila kada je ovde došla, srela, puno žena, koje su tražile pomoć za smiraj duše, pa i puno muškaraca, mladih, ostarelih, ogrezlih u grehu i onih koji su se sopstvenog sagrešenja plašili. Nagledala se sveta, koji se ulivao u njihovo dvorište. Spremale su, ona i njene družbenice iskušenice večere, nakon poslednje službe, skromne, kao i imanje njihovo, a ipak raskošno velikom ljubavlju za sve te ljude, za koje nisu ni znale da postoje, u ono vreme, kada su među tim zidovima, oprljenim svećama, same boravile.
Njihove rukotvorine su bile cenjene i hteli su ih kupovati, kao amajlije, iako to nije bogougodno, imati amajliju. Jer, brojanica, molitvenik i ikona, to je ono što verniku treba, to mu je zaštita od svega što božije nije.
Manastir je disao svež vazduh od novih priča, šapata, molitvi za mnoga izlečenja, spasenja, ljubavi, začeća....a one su ipak, posebno, da oni i ne znaju, molile za sve njih.
Dođu oni tako i odu, tamo gde su koncima života vezani. A onda je opet došlo neko vreme, kada ni jedno čeljade, čitav dan ne naiđe. Pa dva dana tako, trećeg, naiđe tek uzgred, da popije čašu vode, zalutali izletnik. Svakako, veoma često i poneki poklonik Bogorodice za njen praznik. A bude i dana kada se skupi puno svetine, toliko, da sveću ne možeš upaliti, jer nema dovoljno vazduha u prostoriji, pa ikone titraju u toj izmaglici, kao da se povlače iza zavese onog sveta gde je svetlo samo od sebe, dok se ljudi ne razabru od gustine svojih htenja. A ljudi mnogo toga hoće, i ono, što im je već rođenjem dato. U tom mraku ne vide sebe, a kamoli druge, Boga ponajmanje.
Tako je često mislila o svim tim ljudima, samo da ne bi mislila na sebe. U igumaniji je ponekada videla pigled svoje majke, za koju nikada posle ništa nije čula. Zato su joj reči igumanije tako puno značile, čak i kada bi joj nešto sasvim uobičajeno govorila. Dok joj je govorila kako se drži nožić kada se ljušti krompir, njoj je bilo tako, kao da sluša neku priču iz starih knjiga manastirske skromne biblioteke.
A kada je tek pristigla, onako mala i prljava, na svoje prvo kupanje u tom velikom i hladnim zdanju, ruke igumablnije su joj kvasile sićušno tello. Pa, ona je tada i od njene majke bila mlađa, ta mlada iskušenica, siroto devojče iz neke varošice. Za igumaniju je tek četvrt veka kasnije proglasiše.
I tako, razmišljajući o sudbinama tih mnogih posetilaca manastira, koje su, kao ona memla, izbijale iz tih zidova što sve pamte, svaku misao, mogla je da zaboravi na sopstvenu sudbinu. Mogla je ona nju i da je promeni, imala je priliku, da je htela.... mogla je da pođe sa ostalom decom u veliku kuću, kako su zvali prihvatilište za ratnu siročad, odakle bi je možda neka fina, gradska porodica uzela sebi, da se tog jutra nije sakrila pod krevet njene igumanije, koja ju je, dok je navlačila svoju dugu, tamno smeđu haljinu, sagnuvši glavu ka podu, ugledala, tek sledećeg jutra. Ispod gvozdenog rama kreveta, virilo je malo stopalo, poplavelo od hladnoće.

Danas treba da pristignu svi ti dostojnici, ko zna, možda i sam onaj najveći među njima. Treba sve sa bude kako treba, kako jedino i ume. A takoreći je sama, nema njih ovde puno...još one dve, nove, kao da se nikako ne mogu otarasiti bolesti iz velikog sveta koji ih je i naterao ovamo, na njih se ne može puno osloniti. Možda i odustanu od manastisrske tišine. Ne može im naređivati da urade ono što same ne vide kao posao. Neka ih, neka boluju od zavisnosti života koje su ostavile iza kapije. Ili će odbolovati ili ne. Ona će, sve će ona...može još uvek... Jeste, stara je, odavno se ubraja među stare, već je vuče pogled na dole, mada je ka gore i ranije retko gledala. Jedino je gledala u nebo noću, kada je razaznavala Malog i Velikog Medveda, kako joj je igumanija pokazivala rukom, sličnom ruci njene majke.
Ah, kako je ta ruka mirisala! Na onaj, najmiomirisniji tamjan, kakvog nikada nije mogla naći, ni po fiokama velikog ormana sa dokumentima i značajnim artefaktima.
Danas će manastir upriličiti pomen za šest meseci kako se uzvisila, tamo među te zvezdane puteve, kojima ju je podučavala. Zbog tih priča njenih, o svim tim predelima gde Bog obitava, ona je osećala da je baš tu, gde je dovedena, najbolje mesto za nju, odatle se vidi ceo univerzum. Zato nikada nije imala potrebu da kroči odatle. Sve je tu imala. Sve je imala, a sada nema više nju... Sada, iako pomirena da je to volja Tvorca, pravednog, osetila je nemoć pred tim njegovim zakonima, tako božijim, a tako bezosećajnim. Snagu joj je davala još samo pokornost tome.
Kao da je s tom njenom snagom hteo da se odmeri, iznenada dunu jak vetar. Drvena dvokrilna vrata, sa treskom teške hrastovine, snažno se zalupiše.
A iza njih, mogla je samo sa strepnjom zamisliti, šta se sve srušilo.
Ušla je, spremna na sve. Popadale su kristalne vazice sa svežim cvećem i voda iz njih je već potekla u potočićima. Teško je disala dok se saginjala da pokupi krpom tu vodu. Vratila je strukove cveća, ne nasuvši ponovo vodu. Zatim je još jednom proverila oltar i popravila nabore na brokatnoj tkanini boje zlata na njemu. Ispred vrata se pojavila gomila lišća, onog, od kolebljivog proleća, koje zapravo i ne zna šta je. Lišće nije bilo žuto, ali ni sasvim zeleno. Bilo je mlado, otkinuto prerano od svog mesta rođenja, od svog stabla.
Još malo, oni će stići. Treba otići po metlu i ukloniti taj nanos.
Ustade da to i učini, držeći se za dovratak.
Kada se uspravi, na kamenoj stazi ugleda žensku priliku kako joj prilazi, s osmehom. Za koji tren, pred njom je stajala mlada žena, visoka, svetle kose i očiju plavih i pomalo suznih ili možda, samo umornih i razočaranih, kao kontrast tom osmehu. Jer, osmeh je bio namenjen njoj, toj staroj iskušenici, koju je zatekla na pragu manastira, a oči i ono što je bilo u njima, zadržala je za sebe, iz svog sveta kome je trenutno okrenula leđa. Tog je jutra pošla da ga se oslobodi, da reši dilemu, da se pusti i preda koracima, koji će je odvesti od njenih pitanja, slutnji, težine oporih misli. Glava nekada previše misli, a noge idu, ne misle, samo paze da se ne spotaknu, vođene instinktom. Zato je dobro ponekad se njima prepustiti, da povedu, na neko mesto koje možda baš tebe traži, iako to ne znaš. A saznaćeš. Samo se pusti onom, ko zna kuda te vodi.
"Dobar Vam dan!"
"Bog ti dan osvetleo, kćeri! Dođe li na službu i pomen našoj svetloj igumaniji, službu, svakako nekim dobrom?"
"Eh, dobrom, dobrom! Ovde mi sve izgleda dobro! Sve bih ja to što ste sada nabrojali. A nisam mislila...nisam ni pojma imala da se ovde nalazi manastir, pa me malo i sramota. Šetala sam šumicim. Utekla iz one gradske vreve, pa malo zalutala...."
"Nisi ti zalutala, drago dete. Čovek nikada ne može zalutati kada je s Bogom."
"E, pravo kažete... Živim deset tramvajskih stanica odavde, a ne znadoh za ovo mesto. I eto, danas, ni sama ne znajući zašto, uputih se baš u tu uličicu, pa u drugu, treću... i naiđoh na šumarak...dok sam priilazila, pomislih, nema nikog...a onda, vidim da Vi tu sedite. Jeste li dobro?"
"Ja sam dobro, ali moje kosti više nisu. A toliko posla...a danas je veliki dan. Stižu, samo što nisu, dostojnici veliki, da očitaju molitve za pola godine od upokojenja svetle igumanije."
"Ja ću Vam sve pomoći, samo mi recite šta treba! Sve! Molim Vas! Biće mi veliko zadovoljstvo!"
"Tebe je, drago dete, sam Bog danas meni doveo!"
Prvi put je osetila otisak svog bića u vremenu i prostoru, iako nikada nije napustila ovo mesto. Oduvek je mislila kako je ona onaj nevidljivi deo prirode, tek prenosilac titraja vazduha, koji osim tog svojstva, nema nikakvog uticaja ni na koga i ni na šta.
A ova žena, ovo ljudsko biće, toliko je prisutna pred njom i u ovom dvorištu, sva se razmahala sa tom metlom, svo lišće i nanetu zemlju je počistila, na malom manastirskom groblju je po svim grobovima preminulih dostojnika, iskušenica, starešina, upalila sveće po limenim svećarnicima, nikog nije izostavila, a kod igumanije posebno, upalila je jednu veliku. Na njen grob je dodala i još svežeg cveća iz jedne od vazi koja se od vetra srušila.
Ta žena, koja je uradila ono što ona nije bila u stanju, ali bi ipak uradila, pojavila se, kao spuštena s nebesa, samo radi nje, da joj pomogne, da je zameni.
Ona je Bogu itekako vidljiva! On za nju oseća, shvatila je, ono što i ona sama ne bi.
Osetla je drhtaj od radosti, koja ju je svu prožela.
Pogledala je ka grobu svoje igumanije - majke, a potom u nebo, koje će tek te večeri biti posuto zvezdama.
A ona ih je i usred dana mogla videti.

Ivana Đorđević
15.april 2025.godine
u Beogradu