Đaci pešaci

- Znaš li da sam ja bio djak pešak?
- ????
-Zar ti nisi rođen u Zagrebu?
-Da, da, ćale je službovao tamo te godine.
- Otkud onda đak pešak?
- Ja sam promenio14 osnovnih škola i to samo od 5. do 8. razreda. Načelnik inženjerije se stalno seljakao sa porodicom. Mnogo se puteva tih godina gradilo. Ali, kad sam krenuo u 1. razred majka me je odvela kod babe i dede u Pirot. Da me slovima nauči učiteljica, moja divna Jovanka. Tako se nadjoh u selu kraj Babušnice. I tu sam svakog dana, prvo uz dedu, a posle samo par dana sam, pešačio do škole. 3 kilometra u jednom pravcu, u povratku kroz lugove i dolje još 4. Posle bih čuvao stoku i gledao u oblake. Znaš ono, kao mali Joža.

Šetam Tašmajdanom i sećam se ovog razgovora. Najbolji student na poslediplomskim, danas su to sve sami masteri, koji je doktorirao na temu „Slabosti i prednosti Istočnonemačke privrede u odnosu na Zapadnonemačku ekonomiju“, čovek koji je još pre trideset godina znao šta će nam doneti tranzicija, svoja prva slova sricao je u nekom planinskom selu na Staroj planini. Pio ovčije mleko sa mirisom smilja i bludeo pogledom po belim ovčicama na nebu. Po neki trag aviona koji će ga par decenija kasnije odvesti preko velike bare.

- Prema tome, gradska gospođice, ti i ja nismo nikako isti.
- Vidi, od moje kuće na Slaviji do gimnazije ima tačno 3 kilometra. Preko Tašmajdana i niz Skadarsku. U povratku preko Kalemegdana, kako se vratiti kući, a da ne baciš pogled na Sremsku ravnicu, Ušće i ono tamo u daljini? Dakle, u povratku još kilometar više. Znači svakog dana smo prelazili istu kilometražu. By the way, i moja se učiteljica zvala Jovanka.
- OK, ista kilometraža, tačno, ali ja sam bio dete.
- Tim pre sam ja u prednosti. Ja se sećam svakog haustora u kralja Milana gde sam se ljubila sa momcima, pasaža u Knezu kad hoćeš nekom da zbrišeš pa ili preko Obilićevog venca pored Kralja i stepenicama do sinagoge, ili u Čika Ljubinu kroz Laze Pačua, a onda Vasinom do Cvijete. Krivudanjem dodaš još koju stotinu metara. I to sve u cipelicama na štiklu. Onda devojke nisu nosile patike, farmerke na pola spuštene zadnjice. Baletanke samo na časovima gimnastike,. Patike za odbojku i košarku kod Race. Sećam se jednog dočeka štafete. Trčali smo u pratnji duž Knez Mihailove od Biblioteke grada do Akademije. Moji mi kupili nove lakovane cipele za tu priliku. Tergal suknju na falte i belu košulju. Imala sam žuljeve još mesec dana posle tog performansa.
- Eh, ode ti daleko. Neću o politici.
- Pa ja pričam o žuljevima. I trčanju u cipelama. Gde ti tu nadje politiku!

Razmišljam šta bi danas pričali da zajedno koračamo ovim parkom. Svako godišnje doba tražilo je novu putanju. U novembru bih sigurno išla pored Šanse i Radovića. Da li mi je ovo danas poslednja šansa da vidim Šansu? Ti si se spasao. Koračaš negde duž obala Misisipija, žališ za Kolarcem i rupom u Čika Ljubinoj tik uz Australijsku ambasadu.
Gimnazijske dane proveo si s one strane mosta. Podstanarska soba kod Fontane, parkić iza Hale sportova i 9. beogradska. Tvoji su tada gradili puteve po Makedoniji. Zapravo stari gradio, a majka čuvala ćaleta. Od hladne rakije i vrućih žena. Sina je ipak poslala u Beograd na škole. Beogradska gimnazija bila je već pola završenog fakuleta. Lešek Kolakovski kao tema za maturski rad. I osnova za sve dalje.

Ipak prva je prva. Gimnazija, mislim. Mi vas, momke s one strane reke, nismo ni primećivali. Vračarski plato, Kalemegdanska terasa i krug dvojke bili su moj svet.

Svet gradskih đaka pešaka koji su koracima overavali svoj grad.
Dok je ličio na Grad. Danas je to velika Babušnica. Kroz koju se s mukom pešači.
Poželeh da odem na Staru planinu. Ili bar do Tebe.
Da zajedno koračamo tih 7 kilometara.