Daleko je Sunce

Svi zidovi okrečeni su u belo. Zna svaku fleku na njima. Po ko zna koji put ih danas broji iz svog kreveta ušuškana maštom i pokrivena lažima.

„Ustani!“, povikala sam na nju, ali se pravi da me ne čuje. Počela sam da joj preturam po misima.

- Šta tražiš? – upitala je nervozno.

- Tvoj osmeh! Želim da ti ga stavim na lice.

- Na pogrešnom mestu ga tražiš. - odmahnula je rukom i počela glavom da trese, pokušavajući da me iz nje izbaci.

- Ne možeš pobeći od mene. Reci mi gde si ga sakrila?

- Pobegao je! Nećeš ga naći. Daleko je on od mene, tebe i Sunca.

Kada bi podigla roletne sa očiju shvatila bi da joj je Sunce na dohvat ruku. Samo treba da ih ispruži, a vezala se lancima za krevet. Ne želi da ustane i da joj počne dan. Neće da ga ukrade, već se otela ona danu. Ne dozvoljava da joj pomognem.

- Izvoli!

- Zašto mi to daješ? Izađi iz mene i ostavi me na miru.

- Dajem ti Sunce!

- Nije to Sunce nego obična olovka.

- To je tvoje Sunce.

Na trenutak je podigla roletne s očiju, a zatim ih ponovo spustila.

Odustajem. Pustiću je da spava. Možda se probudi kad padne mrak.