Dan istine
„Posejali smo seme ravnodušnosti u danima koji su prošli. Stojimo, svako na svojoj obali, i gledamo kako protiče reka života u bespuću između nas. Most koji su gradile naše ruke, naše oči i misli, trošan je i nesiguran. Vrtlozi ispod njega prete da ga potpuno sruše, a odbrane niodkud. Želim da se pozdravimo i oprostimo jedno drugom nedosanjane snove i propuštene prilike i da krenemo dalje, bez gorčine i jada što nije moglo drugačije. Možemo li to?“
Zastala je i spustila olovku na započeto pismo, tražeći reči za nastavak, dok su joj se oči punile slanim kapima. Dvadeset potrošenih godina u pokušajima da se sagradi dom i postigne celovitost sa drugom polovinom, čije se ivice nikad nisu sasvim uklopile u krhotine njenog polomljenog srca. Mnogo je vremena prošlo u nadi da će se oštri rubovi ublažiti, da će se oparano pa prišiveno stopiti sa matricom, da će kalemljena grana proroditi...Mnogo vremena i mnogo truda, uzaludnog. Godinama unazad znali su, oboje, da se njihov brod vrti u krugu omeđenom prazninom i ispunjenim neprepoznavanjem. Godinama unazad tražili su izlaz iz tog začaranog kruga, bezuspešno, jer su se bojali mogućnosti da taj izlaz postoji. Savršena klopka za dvoje, pristajanje na poznati, dobrovoljni kavez, iza čijih rešetki čeka nešto nepoznato, izazov neistraženog, opasnost naslućenog, nesigurnost sanjanog...Tražili su i nalazili godinama izgovore za produžavanje tog tihog umiranja pod istim krovom, bojeći se mogućnosti da ih negde iza ugla čeka vatromet života o kojem su maštali.
Nastavila je da piše:„ Danas nam je godišnjica. Četvrt veka postojanja množine "Mi", koja je oduvek bila i ostala "Ti i Ja". Ne mogu više. Ne mogu da budem "Ja", ako nismo "Mi". Ne mogu da se pogledam u ogledalo i da vidim samo ostatke sebe sanjane, a da mi je svejedno. I znam da i ti osećaš isto...“
Zapisivanje misli joj je prekinula zvonjava telefona. Nije se javila. Onda je stigla poruka. Otvorila je. „Draga, neću doći kući danas. Ni sutra, ni do kraja ove nedelje. Znam da nam je danas godišnjica, ali odavno nemamo šta da slavimo. Verujem da ćeš razumeti, uzeo sam par dana neplaćenog da se presaberem i promislim o svemu. Jedno je sigurno, ne možemo više ovako. Kada se vratim, razgovaraćemo o svemu, i nadam se, početi neki novi život. Sve sam ti napisao u pismu koje bi uskoro trebalo da ti donese kurir, ali sam želeo da ti to i lično kažem. Žao mi je što se nisi javila, jer uskoro ulazim u avion, neću moći skorije da te opet pozovem. Budi mi dobro. Vidimo se uskoro.“
Htela je da ga pozove, ali je poštar bio brži, zazvonio je i kad je otvorila, pred vratima je ugledala ogromnu korpu punu Vivaldijevih ruža, i pismo usred njih, adresirano poznatim rukopisom. „Gospođo, danas je neki poseban dan, zar ne?“ Rekao je, pružajući joj na potpis potvrdu o uručenju. „Da, vrlo, vrlo poseban... dan istine.“