Foto:
autor nepoznat
Dan kada je crv počeo da misli
19.02.2025
Jedan stari narod, koji odavno ne naseljava ovu planetu, verovao je, kada sevaju munje na nebu, da tada Velika Glava misli.
"Omaškom stvorih ovaj svet, a ljude tek krajičkom misli. Dođoše mi tako nekako na pamet, dok mišljah o sebi, o tome kako sam stvaran, a nikada se nisam video. Pomislih da oni mogu biti kao ja, da se u njima gledam."
Poljem prolaziše dvojica.
"Bog je tvorac, u njega verujem!"- reče jedan.
"Ko ti to garantuje? Gde si ga to video?"
"U svemu." - reče mu drugi.
"Svemu?! Baš? U sobi, u ormanu, u čorbi?
" U suncu, svamom zraku njegovom, u šumi, svakom devetu, travčici, cvetu, čoveku..."
"U meni?"
"Dobro, ne baš u svakom....ti si bogohulnik."
"Ja samo izražavam sumnju."
"Za ime Boga!!! Šta oni to govore! Zar da čovek prosuđuje o tome da li ima Boga?! Da li ima Mene?! Hoće da me ponište! A od čega oni misle da su nastali?!
Stvoriš ga, daš mu ceo svet, a on počne da misli. I odmah posumnja u Tebe. O sumnji tek nisam pomišljao dok sam stvarao svet. Možda se ona podrazumeva u ovoj komcepciji. Sledeċi put ću obratiti pažnju na detalje. Ili, najbolje da uopšte nema mišljenja. Da, tamo je najbolje! Bez mišljenja!"
Crv slučajno ču razgovor dvojice koji prolaziše i sklanjajući se u prvu brazdu u zemlji, pomisli kako niko, pa ni taj Bog, ne znaju da i on misli i možda, eto zna i kako je postao. Samo što to njemu nije bitno. Važno je da postoji. To mu je sasvim dovoljno. Ako ništa drugo, ne ide on u te visine, kao oni. On je mnogo prizemniji.
Kako to pomisli, iako nije hteo da misli, iznenada, u letu, pokupi ga ptičji kljun. Ptica ga nije mogla progutati na visini, pa ga ostavi za kasnije, kada se bude negde spustila. Nosila ga je tako u kljunu, a njemu se sva zemlja odozgo okrenula. Crv je tek sada video sveta. Nije mogao ni pomisliti kako je lep i veliki. Koprcnu se malo od ushićenja, a ptica, zanesena letom, jer je upravo dunuo vetar, ispusti crva. Padao je, padao, padao...moralo je to biti dugo padanje za jednog crva.
I - konačno pao, ali ne na poznatu mu zemlju, već na površinu s puno nekih končastih, ali ne kao što je on, jer on beše člankast i valjkast, mada malo više valjkast za jedmog crva, pošto je bio veoma ješan.
Utom ga pojuriše neka četvorica- petorica, koliko ih je mogao izbrojati, koji bi možda i mogli biti neki člankasti kao što je on, mada ovi behu pravi divovi. Izmigolji se vešto ispod svakog i oni samo prođoše kroz one končaste, kao kroz travu.
Koliko to jedan crv može da shvati, a on jeste shvatio, da se našao na površini koja nije zemlja, a i pokreće se, okreće, levo -desno. I još progovori:
"Nešto mi pade na glavu."
Crv je i sa te površine mogao ponovo da vidi onaj svet koji je gledao dok je visio iz kljuna, samo sada malo niže i bliže. I bi mu zabavno. Nije ni pomišljao kuda će stići. Poslednji put kada je mislio, dograbila ga je ona ptica.
"Molim te, počeši me po glavi!
"Imaš i ti ruke, počeši se sam!
"Imam, ali ne vidim gde!
"Pa tamo gde te svrbi!"
"Ne vidim gde me svrbi, samo oseċam nešto kako se migolji, a ja ne znam šta!"
" 'Ajde da vidim...Uh, kol'ka ti je ta kosa, tu svašta može da se sakrije!"
Malo kasnije.
"Ma, nemaš ti ništa, ni na glavi, a ni u glavi. Osim, možda, poneku vašku."
"Nemam vaške!"
"Mislim da ti ni ne znaš šta imaš.
Stalno nešto umišljaš. Ti imaš crva u glavi! Eto šta imaš!"
Glava koja ne zna ništa, protrese se dobro, da je samu sebe zavrtela, do ošamućenosti.
Crv se nađe na zemlji. Dočeka se na ono, što bi nekom bile noge, ali to njemu nije bilo potrebno. Sasvim dobro sa snalazio i bez nogu. Na zemlji je svoj na svom, pa brzo nađe zaklon, da tog istog dana još ne bude i zgažen. Bio je više puta u opasnosti, pa zna kako da izbegne, da se izmigolji. On sve zna, što mu je potrebno, iako nikada ne misli, bar izbegava. On samo živi i pušta druge da žive. Toliko od jednog crva! On ništa ne pita, ne kune se u Boga, a tog istog i ne moli, ne traži više od onog što ima. Eto, i sveta je danas video. Šta ćeš više!
U međuvremenu, glava koja se vratila u svoju osovinu, iskolačila je oči, da što pre dođe sebi.
Crv pođe dalje da nastavi svoj život.
"Ispade li to?"
"Ne znam. Ako se ne bude migoljilo, valjda je ispalo."
Pođoše tako dalje i ostaviše crva, iako to nisu ni znali. Oni ionako stalno gledaju ka gore, a ono dole im služi samo za hodanje po njemu. Zato nisu ni primetili opasnost koja je iza grma pored koga su upravo prolazili, vrebala. A ni opasnost njih nije primetila, jer se zanela rijući zemlju.
Tek kada su bili sasvim blizu, ona opasnost koja nije ni znala da je opasna, naćulji svoje svinjske uši. Ipak, za strah je znala. Istrča u strahu iza grmlja, a ova dva, poskočiše u panici.
"Bože, spasi!"
"Vidi, vidi... Sada postojim! Sada: Bože, spasi! Imaš noge, dao sam ti ih. Trči!"
Divlji vepar beše veliki, strašan i imao je velike prednje zube. Ali, strašnije je bilo to što je bilo u njegovoj glavi, mislima. Nije mu bilo do toga, a morao je da zadovolji ono što mu je dato, da napadne, da ga ne bi napali. Naučio je u svom životu puno toga, pa i to da se u šumi pokatkad pojave ovi divlji dvonošci sa štapovima što jako prašte i bljuju neko zašiljeno kamenje. Puno njegovih rođaka su tako već ubili. A zašto?! Zar ne bi mogli samo da prođu dalje bez ubijanja?! Zar im život zavisi od toga?! Kakve zveri! A on, on bi hteo samo da trči šumom, traži žireve i baškari se u granju, gde može fino da se počeše i grokće od zadovoljstva. A ovako, moraće da postane to što su oni! Moraće da ih rastrgne, iako mu se gade!
Kada bi samo pobegli, da to toga ne dođe... Pogledao ih je u oči, da ih zabeleži u sećanje za sva vremena, za svaki slučaj. Možda zatreba nekom njegovom rođaku, za osvetu...Iako je samo jedan vepar, prepoznao je strah u njihovim očima. Dade im prednost, da mogu da mu izmaknu.
Jedan se zapetlja o granje i pade, pa ga vepar sustiže i stade prednjim papcima na prsa. Ponjuši ga na više mesta, vidno zgrožen, a zatim se okrenu i izgubi u šumi.
Drugi, videvši da je prvi zaostao, zastade i gledaše otvorenih usta i klecajućih kolena ovaj prizor, kao čudo neviđeno, kao pravo božije spasenje.
Na nebu je grmelo. A Velika Glava je upravo mislio kako je stvorio labilnu vrstu.
"Veruju u čuda, a ne veruju u sebe! Kako bi tek verovali u Mene!"
Zaista se ozbiljno zamisli, te na nebu tako snažno zagrme, da se mnogi stvorovi dadoše u trk da potraže spas po rupama u zemlji.
I ljudi su, nije da nisu, samo što su pritom stalno gledali gore, pa se tako mnogi sudaraše i međusobno povrediše, a beše i mrtvih.
Na drugom kraju planete, u jednom hramu, punom ljudi pokrivenih glava, da su im se videli samo nosevi i bosa stopala, dozivahu jedno ime. Hodnici hrama su se prolamali tim imenom. A to ime im se nije odazivalo. Nikada pre, a ni posle, nije im se odazvalo, iako su ga oni neprestano, uporno, dozivali, vekovima.
Možda ne baš u tom vremenu, već mnogo ranije, a moguće i kasnije, jer vreme je uvek isto, samo su događaji i prostori neki drugi...e, pa, tada to beše...silna masa ljudi, pokrivenih istim tkaninama, samo što ovi ne behu bosi, dozivala je jedno drugo ime.
Ni to ime se nije odazivalo.
A onda, obe mase ljudi, s različitih krajeva sveta, a i vremena, uputiše se jedni ka drugima.
Susretoše se na pola puta, pa zastaše, kličući oba imena, svaka ono svoje i - pokosiše se. Mnogi, još dok su u kolapsu smrti padali, dozivahu ona imena, koja se nikada ne odazivaju.
A za to vreme, na zemlji, natopljenoj krrvlju, spuštalo se nebo puno munja. Oni preživeli, s obe strane, pomišljaše kako im se to ime konačno odaziva.
Jedino bi onaj stari narod, koji je bez traga nestao, a živeo pre Pada Crnog Kamena, znao, kada sa neba padaju vatrene vijuge, to Velika Glava misli.
Tada bi svaki posao u polju prekidali, nisu se hranili, nisu hodali, samo da je u mislima ne ometaju. Kada Velika Glava misli, znali su, treba je sačekati da smisli. Nikada je nisu dozivali.
"Pa, oni se pobiše međusobno! A ja im dadoh život! I koga li to stalno dozivaju, da mi je znati!? I još gledaju gore?!
Prava je šteta što mi pade onaj kamen onomad, naravno, slučajno.
Oni prvi su još i obećavali.
Zar "ovi" da mi budu slika i prilika?! Moraću bolje da smislim drugi put...
Kad nešto razmislim...nije ni onaj crv tako loš...hm...samo da ga malo doteram."
Ivana Đorđević
18.februar 2025.godine
u Beogradu