Dan kada sam sahranio san

Hodao sam tromo i sa malo volje. Postojao sam u nepostojanju. Ljudi su me susretali i bili su jako „ljubazni“, neki su govorili da drag sam im i da im je beskrajno žao ... Lica njihova unosila su mi se u vrhove cipela, valjda bliskost hteli su potvrditi dok su posmatali moje oči naslonjene na beton.

Pretrčao sam ili prepuzao godine iglenih pogleda. Proleće je počinjalo poslednjom igrom leptira i mirisom vlažne zemlje. Ja sam bio balon, kotrljao sam se, ponekad odskočio bih od tla, ali brzo bi se vraćao. Baš prazni dani... I ne sećam ih se i pomislio sam ne može gore. Može, he he he, smešio mi se poslodavac. Iza zabrinutog izraza, ključala mu je radost i gadost. Pobegao je. Ja sam ... Brojao sam lišće koje je sporo padalo u novembarskoj večeri i želeo sam još vlažnog vetra, da razbudi me do nesna. Zaboravio sam da te večeri je utakmica i da želim da gledam je. Toliko važna je bila da zaspao sam mnogo pre nego što je počela. Jutrom sam započeo ... čini se precrtavanjem završenog dana u kalendaru i kao večnost činilo mi se da tih desetak dana stoji.

Zaboravio sam. Ne sećam se te godine, nije ni postojala. Jednostavno proletela je... Samo mi je mahnula na kraju godine udovica. Ispratila je poslednji dan i prećutala između dva zamaha rukom. Kasnije, mislim da mi je poslala i poljubac, ali nestala je. Vratila se, i nestala. Mislim da je umrla ili sam to samo sanjao.

Plesačica je kružila oko moje postelje. Pesmom me probudila iz kome dok sam sanjao kako koračam ka vrhu. I na poslednjem stepeniku ustao sam iz života i vratio se u smrt. A ona isparila je...

Evo kasnim ... Sprovod je počeo, bez limenog kovčega... A san, on može biti sahranjen?