Darovi sa prozora

„Danas će biti lep dan“, pomislio je dok je stajao na prozoru.
Vidik nije bio naročito živopisan. Nije bilo mnogo sunca, tek je probijalo, da gornji deo ulice još nije dobio preko sebe svetlu traku, kao lentu za hrabrost što trpi svakakva stopala, točkove i još je tu gde jeste. I on je bio tu još gde jeste, godinama već, od kojih se i njemu ponekada zavrti u glavi.
Ali danas nije hteo da misli ni o čemu što se zbraja. Samo da gleda na ulicu, zamišljajući da je puno ulica daleko odatle, puno gradova, preko sedam gora i sedam mora.
Nasmešio se sebi, kako ode u svet bajki. Zaista, život bi se tako mogao i nazvati — bajkom. E sad, u svakoj bajci je tako lepo stavljeno na tasove da bude onoliko dobra koliko i zla. Ako ne baš zla, a ono lošeg, pa i toliko lošeg da je gore od zla. A to bi bila zla kob.
Jer zlo u saradnji sa sudbinom može da bude onaj partner koji vodi u tom skarednom plesu.
Ipak, misliće na ovaj dan. Jedan dan, samo jedan, jedini dan može toliko toga da donese. Eh, sad... i da ponese. Ali ovaj dan donosio mu je neku čudnu radost, kakvu pre, koliko se sećao, nije osetio.
Radost može biti neočekivana, koja plane u telu poput sena na žezi; može biti poput povetarca koji pomiluje po kosi i prođe dalje nekog drugog da obraduje; da bude pomešana s puno osećanja, pa čini čoveka mamurnim, kao da je pomešao više pića. Ima puno vrsta radosti.
A ova je bila takva da nije umeo da odredi da li da se raduje ili plače.
Možda bi se odlučio za oba, da to nije baš danas, kada ni jedno ni drugo nije mogao. Nije imao snage. Jedva da je i do prozora došao. Prvi put nakon dva cela dana i dve noći.
Činilo mu se da iz one sobe koja gleda na malo dvorište između zidova tri zgrade neće više izaći. Ta tri zida su mu danima pogledu bila lavirint. I eto, pogled nađe izlaz, a snaga mu se izbori da izbije iz njega i, uspravnog, na svojim nogama, dovede ga do prozora.
Jesu mu se papuče malo vukle po podu, ali tako će oni ispod njega moći da čuju da je tu, prisutan, da je živ. Pomisli to, iako je znao da oni za to ne mare.
A ni oni odozdo, osim što on sve manje mari za njihovu buku, jer mu je sluh toliko oslabio da mogu eksere da zakucavaju i po njegovim stolicama.
To bi bilo i korisno, pomisli, jer su obe kuhinjske stolice rasklimatane, pa mu ne služe ni kao pouzdani rukohvati.
Ma, on će danas bez pomagala. Sve će sam, kako je i rođen.
Ima on tamo, iza onih vrata, tronožac od svoje „čapljice“, kako ju je zvao zbog njenih dugih nogu, dok je jednog dana nisu izdale. A onda ju je izdavalo sve, jedno po jedno.
Jedne noći, preko njenog čela, oblika meseca, došlo je do pomračenja. Samo joj je ruka zastala u vazduhu. Nikada neće znati da li zato da ga privuče sebi, da mu još nešto kaže ili da dohvati čašu s vodom.
A šta može čovek protiv one ružnog imena, već pomenute, zle sudbine?
Ceo život su se budili i išli na počinak zajedno, a onda dođe ta noć kada samo jedan ode na počinak, sam samcit, kao što je i rođen.
Na sims prozora doleteo je golub.
„Uh, nisam im ništa dao već danima. Mislio sam da su me zaboravili. I da oni misle da sam ja na njih zaboravio. Misle li oni uopšte ili je to samo neki radar u njima? A opet, on ih je hranio sa onog dvorišnog prozora. Dakle, prepoznaju ga. Došao ovaj u izvidnicu, da vidi - živ li je ovaj čovek, onaj što im daje mrve hleba i zrnevlje pšenice. I sirovinu i gotov proizvod. A njima sve to, a i tako reći bilo šta drugo, ide u kljun. Pa i nije baš tako. Mogu se zasititi.
Jednom je, pre nekog vremena, sećao se, primetio kako mu je puna guša. Sišao je dole da pokuša da mu pomogne. Kada se pojavio, svi ostali su odleteli, ali ne toliko da ne vide šta se događa s njihovim drugom. Taj golub je bio nemoćan da se pokrene i čekao je svoju sudbinu - ionako mu se nije dobro pisalo. Da li je on, njegov hranitelj, učinio da se ista preokrene, spasivši ga tako što je blagim pokretima niz njegovu gušu dao prostora krupnom zalogaju da se spusti naniže?
Golub se ukočio, potom zateturao, kao da mu se zavrtelo u glavi, ali se ubrzo povratio i poleteo do svog jata, koje je sve to posmatralo.
Tako je jednom i svom sinu, kad je bio mali, možda okrenuo sudbinu. A i doslovce ga je okrenuo naopačke. Dok je majka skamenjena posmatrala, detetova glava je već počela da plavi. U jednu šaku mu je zgrabio obe noge i držao ga kao tek novorođeno dete, dok se mali kiprcao rukama, što je doprinelo da se krug vazduha u plućima okrene, a drugom rukom ga je tapkao po malim leđima. I zalogaj, taj klip koji iznenada tako upadne u točkove života, što detetu, što odraslom čoveku, bi izbačen.
I još jednom, dosta kasnije, isto tako ga je tapkao, sada već po jačim leđima, kada se prvi put napio s društvom i takav došao kući. U stvari, doneli su ga pred vrata, na ramenima oni drugovi, malo trezniji. Da nije cele noći bdio kraj omamljenog sina od svog prvog pića, ujutru bi ga, ne daj Bože, našao ugušenog od povraćanja, do obeznanjenosti.
Tada je popio - i više nikada. Bar da mu on, otac i majka, za to znaju.
Zato se opijao muzikom. Više je muziku voleo nego jesti. Što mu se i na prilici odražavalo. Mršuljav, ali jak na bubnjevima. Odakle li mu to, u tim tankim rukama? Od koga li nasledi?
On se sećao samo svog oca koji je često pevušio onaj južnjački ritam - „dam dam dam da dam dam dam...“, udarajući dlanovima o kolena. Možda mu to po pradedi došlo.
I eno ga, u toj zaboravljenoj zemlji, čije ime nikako da upamti, toliko mu je daleka i mrska. Ma, biće da je ovu gde on životari, on, nevidljivi starac, još malo pa duh, odavno i Bog zaboravio.
Pošao bubnjem za hlebom, pa našao i preko ’leba pogače. Samo nije ono što ga je poguralo tamo. Svakakve poslove radi da se izdržava - sebe i ćerku koju dobi s tom strankinjom. Brine on za oca svoga, ali od te brige se ne videše godinama. Koliko - neće da prebrojava.
Majka je želela da joj sin, kad je već odabrao taj muzikantski poziv, odsvira onu pesmu iz filma koji su njih dvoje, pre nego se on rodio, zajedno u bioskopu gledali više puta - „Još jedan dan života“, pa je zbog glavnog glumca i on morao nositi brkove.
A eto, ni na majčinu sahranu nije mogao doći. Udarile te vražje međunarodne zabrane. Jer, govoraše oni svetski ljudi - ovo je zabranjena zemlja, u kojoj žive neki zabranjeni i čudni ljudi, van vremena i prostora. Kao da ovde vlada lepra… a možda i jeste neka teška boleština, ko će ga znati. Svi ti svetski ljudi kada tako kažu…
Ma, daleko im lepa kuća.
Eh, bolje da je svoje bubnjeve lupao, da mu se o glavu jadi ne bi olupali. Eto, opet ona, već pomenuta, umešala prste. A što nije nekada i dobra? Mora li biti uvek loša? I to ime, tako teško i crno, kao dno bunara.
Možda se ona drugačije zove kada je blagonaklona, a nema tako sudbonosno ime. Da li se tada zove sreća? Ali ta naiđe samo na kratko, za razliku od one prve, koja ti zapečati sve papire.
A ova, sreća, ne zaustavlja se predugo. Čak i onima koji misle da ih ona toliko voli, pa im se uselila u kuću. Ona to tako - podmetne neku svoju dvojnicu, koja samo liči na nju, da veruju kako je njihova zauvek. A ona već kod nekog drugog. Svačija je i ničija. Migoljiva i nevidljiva. Vidi se samo na kratko, kao varnice prskalice za Novu godinu.
Setio se smeha svog sina kada mu ih je prvi put palio u sobi, kraj jelke. Cijukao je od uzbuđenja.
A on, kao dete, nije ni znao kada je Nova godina. Nije se mnogo tome pridavalo važnosti. Zato je tu bio Božić i Božić Bata.
„Božić, Božić, blagi dan, moj Božiću, radostan. Božić Bata stiže sad, da obraduje svaki grad. Darove nam nosi on, za naš dragi, mili dom.“
Koliko je za tih Badnjih večeri bilo varnica! „Kol’ko varnica, tol’ko parica.“
Majka potpaljuje vatru, a otac potpaljuje grlo rakijom, dok mu dlanovi sve jače udaraju u ritmu pesme „Rum dum dum“. Miriše prepečenica i ugljevlje, dok majka, krijući od dece, ostavlja pletene čarape sa spoljne strane prozora.
Da bi jutrom on i sestrica mu mala - oduvek mala, i kada je odrasla - pohrlili da otvore prozor, ne bi li te čarape našli otežale od oraha, suvih šljiva i kolačića u njima.
Naravno da su bili ledeni predmeti, jer ih je majka mnogo pre jutra, dok su čvrsto spavali, napunila čarape.
Ulica pod njim poprimila je izgled tog vremena. Čak je i snega bilo na njoj, iako je ova zima bila isto kao što su već dugo i ovaj grad i ova zemlja - izvan svih nekadašnjih običaja, pa i po dobu godine.
Ali on je lepo video sneg. Dugo je gledao nevidljive pahulje koje naleću na prozor.
Ovo kao da je mećava. A ja u toplom, a i ona, mećava, svoj na svome. Nije je dugo bilo. Sešću malo da se gledamo, ona i ja. A krenulo sa suncem. Obećavalo je da bude lep dan.
Pa i jeste lep. I sunce i sneg čine dan lepim. Dan je, sam za sebe, lep.
Iz česme u sudoperi kapala je voda u krupnim kapima, pa ga podseti da je malopre nasuo sebi čašu vode. Pođe rukom ka stolu da je dohvati. Ali ruka mu ostade na tren, kao zamrznuta, a potom se spusti preko deske od stolice. Druga ruka mu skliznu do poda, a glava mu klonu na grudi.
Ali on je i dalje video vejavicu, a iz nje se pojavi, da vidiš čuda - mesec. A to ne beše mesec, već okruglo čelo njegove „čapljice“.
Uskoro se pojavi cela njena prilika, smešeći mu se i pružajući svoju ruku da uzme onu njegovu, kojom je pošao da dohvati čašu vode.
I druga mu ruka se odiže, pa je celu obgrli, shvatajući sada da je sudbina ipak morala da ustupi mesto sreći. Ali onoj koja ne odlazi, ne beži, koja je verna. Tiha i titrajuća sreća, zauvek.
Pođoše kroz mećavu, koja se potom razmaknu da propusti sunčeve zrake. I sve je postalo svetlo.
Nije prošlo puno vremena, ljudi su primetili mnogo golubova na simsu jedne zgrade. Čudno su se ponašali. Mahali su krilima, kao da prave uzbunu.

A česma u lavabou je i dalje kapala, u ritmu neke južnjačke pesme.

Da, baš kako je i mislio - ovo je bio lep dan.

Ivana Đorđević
17. februar 2026.godine
u Beogradu