Davidova pesma

Naručili su kafu i čekali ko će prvi da  počne priču.

- Pričaj…- pogledao je tužnim plavim pogledom.

- Prvo ti…

- U redu, mada, nema tu ništa interesantno. Znaš li gde je Bleno le Tul?- sačekao je da odmahne glavom, pa je nastavio:

- Bilo bi glupo da znaš, to malo mesto znaju samo oni koji su tamo rođeni, koji su tamo proveli svoje detinjstvo. Ja sam tamo ponovo osetio da nekom pripadam, da pripadam seoskoj prašini, koja me je čekala sedam godina. Osetio sam da pripadam bakinoj oronuloj kući, koja se sedam godina uspešno opirala promenama. Osetio sam potrebu da ponovo prespavam u sobi u kojoj sam se mnogo puta molio Bogu da me uzme! Najzad sam shvatio da niko nije kriv. Moja majka je umrla sa sa samo dvadeset sedam godina! Zar to nije najveća kazna? Ja nemam pravo da budem ljut na nju! Ni na nju, ni na oca o kojem ne znam ništa, ni na baku na čijoj sam sahrani bio… - bilo je previše bola u njegovoj priči, pa je zastao, udahnuo duboko, pogledao u Petrino nemo lice i izvadio fotografiju iz džepa košulje.

- Ovo je moja majka - pokazao je fotografiju mlade žene plavih očiju, koja je neodoljivo podsećala na Petru. Posle dvadeset sedam dugih godina, Mišel je skupio snagu da oprosti. Razmišljajući o svojim životima, dugo su gledali u lice koje se radovalo životu. Petra je bila nema, osetila je bliskost sa ženom željnom života. Setila se svog detinjstva, svojih suza i majke Nadežde, koja ju je zagrljajem štitila od oštrih pogleda i prejakih reči. Njen vrat je uvek bio slobodan za male Petrine ruke.

Duboko zagledani u svoje sudbine, nisu primetili da se teškim koracima, u starim deformisanim cokulama bez pertli, sa velikim štapom u levoj ruci i bolnim stihovima u napaćenoj duši, pariski klošar približava restoranu. Zaustavio je nesigurne korake ispred restorana “Pjer” i čekao. Kao senka, u tišini. Crni grombi kaput pokrivao mu je zgrčena leđa, deformisana beretka pokrivala mu je sedu, prljavu kosu, seda brada je pokrivala njegovo zborano, umorno lice, dugi sedi brkovi krili su gladna usta od tuđih pogleda, ali ništa nije moglo da sakrije ugašen pogled, pečat muke koju je pariski klošar nosio u sebi. Niko nije obraćao pažnju na njega, pa se David ispravio i pogledao u nebo...

„Ja sam kriv, nerođeni sine!

Što, gladan smrti, taj dan još uvek živim,

čekajući znak sa neba!

Natali, mene si zaboravila!

Pustila si moju ruku i ostavila me da umirem polako!

Kao dan što se gasi!

Kao sveća što dogoreva!

Kao zgažen opušak na pariskoj kaldrmi!

Natali, smiluj se! Dođi, povedi me!

Spasi ulice mojih izlizanih cokula!

Spasi vazduh mojih smrdljivih uzdaha!

Spasi me smrću, jer sam već odavno mrtav,

Natali!“

David je govorio stihove iz srca i duše, lepše nego ikad. U njegovom ugašenom pogledu zaiskrio je život. Oživeli su stihovi...

Petra se zapanjeno okrenula, videla je Davida Vajsa i čula bolne stihove, koji su joj kidali srce. Zapanjen je bio i Mišel. Ranjena duša je osetila bol. Stihovi su pronašli put do Mišelovog srca, kao da su bili namenjeni baš njemu!? Dok su Petra i Mišel gledali kako se pred njihovim očima pariski klošar pretvara u pesnika, David je osetio slatki bol u grudima...

- Hvala ti, Bože - osetio je da su mu molitve uslišene, Natali je došla po njega. Nasmešio se, pustio je štap kojim se dvadeset šest godina oslanjao na kaldrmu svog života i skliznuo na trotoar ispred restorana. Petri se oteo vrisak, pritrčala je, kleknula na trotoar i podigla Davidovu glavu u svoje krilo.

- Davide, Davide...- David je otvorio oči i pogledao u Petru.

- Natali, tebe sam čekao...- zatvorio je oči, ali se osmeh nazirao ispod dugih, sedih brkova.

- Pozovite hitnu pomoć! - Mišel je bio snalažljiviji, utrčao je restoran, pozvao hitnu pomoć i pritrčao klošaru koji se umorno smešio u Petrinom krilu. Držeći ga za ogrubelu, zgrčenu ruku, činilo mu se da još uvek oseća život u njegovim venama. Nadao se da će upornim dodirom probuditi njegovu usnulu dušu. David je lagano otvorio oči, bespomoćno je  pogledao u Mišela i nasmešio se nebu.  Umesto modre Sene, ovog jutra su Petrine i Mišelove suze umile prljavo lice pariskog klošara. David je zatvorio umorne oči i tiho se ugasio, ne znajućI da ga za ruku drži njegov nerođeni sin…

Bratislav Rosandić