Deca revolucije, siročad Boga

Od rođenja, svi su mi govorili kako mi je kašika upala u med. Od tetke, pa do one ujne od majčinog brata po stricu. Da su barem uračunate u suđaje, one, za koje se priča kako prve noċi rođenja, dođu nad kolevku novorođenčeta, da mu prokažu sudbinu. Eh, to bi i bilo dobro po mene. Ali, niti su one suđaje, niti su one to izricale kao želju za sreću u mom životu. To mu je došlo kao neka zavist, jer sam bio jedino posleratno muško u široj familiji. A ja sam med samo krišom lizao, kada majka, jednom godišnje, donese kilo meda od starog pčelara s gradske pijace, nakon jesenje ispaše pčela. Jedna kašičica, meni nije bila dovoljna. Nikad mi nije bilo dovoljno svega onoga što je slatko. Za slad sam se uvek snalazio, domišljao, činio vratolomije. Borio sam se celog života za slatko, a dobijao gorko. Ja, dete narodne pobune i borbe proriv okupatora, samo je gorčinu i moralo gutati, a da bolje klizi, uz riblje ulje, koje mi je majka na silu davala, dok sam rukama zapušavao nos, a koprcao se nogama, k'o uhvaćen zec za uši. Sve sam to trpeo, samo da bih imao zdrave i jake kosti. Može se reći da je efekat bio postignut. Na časovima fizičke kulture, a i na odmorima, najjača leđa sam imao u preskakanju "trule kobile". To me je pripremilo za to da i tokom celog života podmećem kičmu. "Mogu ja ovo, mogu ja ono. Pusti, ja ću to." I onda, dobijem snažno tapšanje po toj istoj kičmi, doduše, malo više, po ramenima. Najbolje ako je to moglo biti i po levom i desnom ramenu, ako ni zbog čega, a ono zbog ravnoteže, jer kada onaj, sa širokim osmehom, dobronamerno, više namerno nego dobro, šljepne samo po jednom ramenu, izgubim ravnotežu. I tako, godinama, od tapšanja, klepanja po jednom, drugom ili oba, bez obzira na jačinu kostiju, više mi ni riblje ulje nije moglo pomoći, sve na litre da sam pio, jer sam počeo osećati krckanje kostiju.
Sve je počelo, otkad je otac, radnik u metalurgiji, proglašen za heroja rada. Taj orden je stajao u natkasni, kraj kasice-prasice, koja je svojim žutim petoparcima nadmeno zveckala i smejala se ordenu, kao da mu je govorila kako je vrednija od njega, kad god sam je uzimao, da joj odmerim težinu. Ali, svakom dođe žuta minuta, pa i žutim paricama. Nekoliko godina kasnije, nakon što je postao heroj rada, otac postade i invalid rada. A kasica je sve slabije zveckala, dok se nije sasvim ispraznila. Počeo sam da radim u fabrici, koja je značila život za oca, majku, sestru, mlađeg brata i mene. Redovno sam nadmašivao samog sebe, donosio u kuću platu, a kada sam bio van ograda fabrike, odlazio na fudbalske utakmice. Navijao sam za "Radnički", kao i otac.

Rođena sam u skromnoj, gradskoj porodici, neprimetnoj u ćutnji od straha zbog posleratne odmazde za znanje i građanske manire.Te vrednosti su u to vreme bile mane, koje su i život mogle odneti. Revolucije ne trpe ono što čini različotost i odstupanje od mase. Imala sam sreću da je moja majka, uprkos tome što je, kao žena profesor muzike, koju su ipak zvali učiteljicom, iako njoj to nije smetalo, bila retka pojava, koja je opstala. Opstala je i naša mala porodica, pa i porodični klavir, te sam ja svoje tanke prstiće, zabaviljala igrom po njegovim dirkama, a majka, u tome mi s radošću pomagala, da zavolim taj svoj klavir, kao brata rođenog, koji se umalo nije rodio, ali je majka izgubila bebu nakon velike groznice. Otac, apotekar, čekao je da stasam, ne bi li se ostvario njegov san, da mu ćerka jedinica nastavi posao, koji je za njega bila životna misija. Apoteka je samo jednom, na duže vreme, nakon neprijateljskog bombardovanja, bila zatvorena. Pa Ipak, ni svi praškovi i bočice u apoteci, ocu nisu bili dovoljni da majku izleči od grudobolje ili tbc-a, koja je u posleratnim godinama harala. Tako me ostavi među svojim nedovršenim partiturama i kompozicijama koje je mati osmišljavala u trenucima kada nije mnogo kašljala. A ja ih nisam mogla ni pogledati, prosto sam bila ljubomorna na njih, jer su one bile savršene i skladne, a ja, nedorasla, žgoljava, i još uvek, tako nesavršena devojčica, koja je ostala bez majke. Nikada nisam mogla postati kao ona. Osećala sam krivicu zbog toga. Kada je došlo vreme za to, pošla sam u Učiteljsku školu. A podučavala sam odrasle, nesavršene odrasle, ratnu siročad i onu, koja su rano počela da podmeću pleća, pa nisu imali prilike da u školu idu kao deca.
U toj večernjoj školi, upoznala sam svog budućeg muža. Našla sam utočošte u njegovoj dobroti i snažnim ramenima. Otac je moj, možda umro od tuge, za majkom, a posle i za mnom, živom kćeri, za koju je mislio da se živa zakopala.

Rođen sam kao željeni sin, simbol svih nadanja mojih roditelja, u bolje sutra. Trebalo je da ja budem to sutra, pa i prekosutra, karta za večnost, sa mojom decom, njihovom unučadi. Tako su me i gledali, kao da će me pogledom povrediti. Majka, naročito. Otac, izrađen poslom, pregorele sopstvene mladosti, priželjkivao je da budem fudbaler. Za "Radnički", razume se. A mene je, umesto lopte, ponela muzika. I to ona, koja, slično lopti, skače i trese. Džez i Rok, "Treskavci" koji su zatresli ceo svet, pa što ne bi i Jugoslaviju. Čupavci iz Liverpula i "deca cveća", bili su moji bogovi, u zemlji, u kojoj je Bog skinut s trona, što bi otac mog, tada buduċeg kuma, znao da kaže: ovde je Bog odavno rekao "laku noć". Ipak sam se "uozbiljio" i upisao fakultet, mašinski, po struci i gradaciji obrazovanja koje otac nije dostigao, a muzikom sam se bavio u slobodno vreme. To mi je od babe, kažu, iako ona nije mogla ni naslutiti takvu muziku. A i od majke, koja bi noċu sedela uz svoj stari klavir, zahvalna, jer otac nije želeo da ga proda, čak i kada su bili u velikoj krizi. Muzika je muzika, ljubav je ljubav. Možda bi Mocart, za ovo doba, bio neki čupavac iz Beča.
Majka je volela mog oca do najveċe posvećenosti, iako je mogla, niko joj nije branio da se posveti svom talentu sviranja klavira. Zato sam njen talenat bio ja.
Jednog leta, prvi put sam video more, kada smo išli u Makarsku, vozom, najpre do Ljubljane, jer je tamo moj ćale imao druga iz vojske.

Moje rođenje je, kažu, bilo neplanirano, desilo se prerano. Što se mene tiče, moglo se desiti i mnogo ranije, kada su, kažu, ovde bila srećnija vremena. Tada se nije puno imalo, ali su svi bili srećni, u toj zemlji bratstva i jednstva, kako su tu pojavu nazivali. A eto, imao sam taj peh, da je baš u moje vreme, taj naziv izgubio smisao, raspršila se ta sveta dualnost, otišla u p.m.p.(nije ono što ste pomislili da hoću da kažem, a hoċu, ali, ovo je ipak pisana forma, pa bi ta skraćenica, p.m.p. označavala reč "param - parčad".
Moje začeće, mojim starima, beše lepo u to vreme, a i mesto - makarska obala, gde se upoznaše, lepi i previše mladi za dete, naročito ovakvo, kao što sam ja. A ja, čim se rodih, "sve hteo, sve započeo".
I, ništa od toga. Ili, tek po nešto. Ugasi mi se svaka želja, a tek što je zaiskrila. Imao sam i devojku, beše zanesena mojim sviranjem na gitari, ali ne zadugo. Nije bilo dovoljno vremena da i nas dvoje dobijemo sina, tako mladi, kao što moji mene dobiše.
Dobih neki poziv, kažu , za ponos, jer nije malo, postati vojnik. Jer, biti vojnik u ovoj zemlji, već je velika šansa da postaneš i heroj. O, kako sam hteo da ponesem slavu onih o kojima sam učio u školi. Za oca, dedu, pradedu, svog nerođenig sina. Da budem ponos njihov. I postao sam, valjda.
Usled zanosa, iznenadi me jedan san, i to usred nekog rova, na nekoj zemlji, blizu mora, a u brdima. To je bila zemlja ljudi, koji govore istim rečima kao i ja, samo sa nekim slovom više ili manje, ali jezikom koji isto znači kao i moj.
Zemlja me i pokri, da ne ozebem. Jer zemlja je zemlja, njoj nije važno ko si I čiji si.
A onda, u snu začuh krike roditelja mojih, "mojih starih" , kako sam ih u šali uvek zvao. I najednom, u tom snu, od njih sam ja stariji postadoh. Baš kao da su oni meni bili deca. Jer, stari su oni koji umiru, a deca, ona treba da žive.

Spavao sam i dalje, jako dugo, tamo gde zemlja nije ničija, a vreme je svačije.
I sanjao, kako je sve kao nekad, a ustvari, nije bilo još nikad. Snevao sam nebo, sa kog je noć silazila, samo zato, da bi dan mogao biti danji.
Dan je osvetljavao zemlju, da bi prognani Bog mogao da se vrati. I ja sam ga upoznao.
A onda, Bog promeni ime i krišom se spusti među ljude, da im bude blizu. Bliže nego ikad. I da ljudi budu bliži jedni drugima.

Ivana Đorđević
19.mart 2025.godine
u Beogradu