Deda i cvekla

Dok je sadio cveklu u bašti, deda je otrgnuo babu iz duboke meditacije u koju je upala dok je posmatrala tri posađene leje crnog luka:
-He, he... Možda ova cvekla bude najveća u selo, pa i šire i onda moramo da zovemo i psa....i mačku i miša da je iščupamo.
-Ta priča se ne zove „Deda i cvekla“, nego „Deda i repa“. To je bila repa. Sve si izlapeo.
-Pa da, ali cvekla je za ljude i tvoju malokrvnost, a repa je za stoku. Mi smo ipak ljudi.
-Taj deda je zvao u pomoć i sina i snajku i unuke, pa tek onda životinje. Mi živimo sami. Nemamo ni psa. Imamo mačku koja je pride i lenja, pa imamo i miša.
Pokušaj dede da oraspoloži svog životnog saputnika je ponovo završio na ledini, ovog puta na uzoranoj. Nastavio je da, kvrgavim prstima, iz papirne kese vadi seme cvekle i da ga, sa puno nade, smešta u pripemljenu zemlju. Bio je lep prolećni dan.
Ujutru je deda sa svojim ispisnicima, kako je voleo da ih zove, bio među prvima u redu za penziju. Bilo je to doba dana koji prvenstveno seća na vruć hleb u pekarskim gajbama. Pored hleba u okolnim trafikama pristizale su i vruće, friške, ispeglane novine sa novim vestima i starim nadanjima. Iako je do otvaranja vrata iza kojih se delila penzija bilo još sat i frtalj, deda je zauzeo svoje mesto. Razlog što su pojedini starci ovako rano dolazili za penziju može da se objasni kroz dva primera: prvi je neka vrsta bojaznosti da će novac za isplatu nekako nestati, a drugi je svakako dosada. U tom redu, baš kao i u bolničkim čekaonicama, lepo je popričati sa nekim ko pamti ona davna, dobra vremena. Ova današnja balavurdija, kako kažu, nema pojma kakvo je blagostanje tada vladalo. Stariji su se poštovali, sve u svemu - znao se red.
Nakon što je na ruke primio novac koji je, kako kaže, stekao vrednim radom u fabrici sa minimalnim odsustvovanjem, otišao je da kupi lekove za sebe i babu koje nije mogao da dobije preko lekarskog recepta. Ispred njega, u redu u apoteci, bio je nešto stariji njegov sapatnik, starac koji je izgledao mnogo oronuliji od njega. Sa slabim vidom i nadasve nagluvim starcem, ljubazna apotekarka je postupala pažljivo i sa puno strpljenja kao sa skupocenom, lomljivom vazom. Taj detalj je dedu, koji je strpljivo čekao na svoj red u apoteci, učinio neobično ponosnim na samog sebe. S obzirom da je starac koji je kupovao, uzeo popriličnu količinu lekova i da izgleda poprilično dotrajalo, to mu je davalo nadu da će poživeti zasigurno još par godina.
Nakon apoteke, deda se uputio ka pijaci, pa ka pekari koja mu je bila usputna destinacija do kuće. Autobus nije čekao. Živeo je na periferiji, ali ne mnogo daleko, a i noge su ga služile. Autobus ga je gušio, činio ga nestabilnim i razočaravao ga je. Razočarenju su uglavnom doprinosili omladinci za koje je deda bio nevidljiv i suvoparan. Interesantniji su bili pejzaži od zgrada i drugih građevinskih objekata koji su se nizali u okvir od prozora, javnog gradskog prevoza. Građa ovog starog čoveka...ma kao da je bitno.
Hodajući i noseći, kako je verovao, organske namirnice i svež hleb, u hodanju mu se pridružio pas lutalica. Starac je pokušao da ga otera, ali uzalud. Mladi pas je bojažljivo zastajkivao svaki put kada bi starac zamahnuo kesama ka njemu, stajao bi neko vreme dok je deda odlazio i onda bi ga trkom sustigao. Došli su zajedno do krajnje destinacije. Psić se prilepio uz kapiju i tužnim, najtužnijim mogućim očima gledao ka vratima iza kojih je nestao deda. Par puta je zakukao, zatim je mašući repom čekao rezultate svog zova. Deda se posle izvesnog vremena vratio da otvori kapiju novom članu njegovog domaćinstva. Tom prilikom je iz dvorišta obavestio babu, koja je bila u kući, da su dobili pomagača u čupanju cvekle. Baba je u psu videla još jedna usta koja se moraju hraniti, ali je pas ipak razonodio, naročito kada bi vijao po dvorištu lenju mačku.
Godina je bila sušna, rod cvekle je bio minimalan.