Delegacija

Dogovorio sam se sa Majom da zajedno idemo na ručak. Družimo se intenzivno. Studira češki. Majka joj je Čehinja. Iz Vršca je. Nije baš neka lepotica, ali ima, bar što se mene tiče, neodoljiv seksepil. Zgražava se nad srpskim primitivizmom. Često govori kako jedva čeka da se Vojvodina otcepi. Sluša neku kul muziku koju nikad nisam čuo dok nju nisam upoznao. Na jednoj žurki, na kojoj smo bili zajedno, jedan pijani Crnogorac je zapevao: Pogledaj de, mala moja… Maja me je pogledala i glasno rekla: Zašto ga neko ne ubije!? Zamalo, da zbog njene izjave, mene ubije taj opaki Crnogorac.

„Opet će biti neki očaj”, reče kad me je videla.

Meni je hrana u menzi bila dobra, Maji se nije sviđala. Njoj se slabo šta sviđalo. Na većinu stvari je imala primedbu. Da bi joj se nešto svidelo, moralo je da bude neobično i drugačije. I muzika i filmovi i knjige. Kad smo gledali film Buena Vista Social Club padala je u trans. Bilo mi je malo neprijatno. I meni se film svideo, ali se nisam bacao. Možda me je baš zbog toga privlačila.

Uđosmo u menzu. Unutra nas dočeka svečana atmosfera. Na svakom stolu cveće.

„Šta je ovo?” reče Maja.

„Otkud znam”, odgovorih.

Uzesmo tacne i stadosmo u red. Pomfrit i bečka šnicla, sok i kolač. Pomfrit i bečka su se mogli naći u menzi tek poneki dan i uz dosta sreće, a sok i kolač zajedno nikad dosad ne dobismo.

„Vidiš da nije očaj”, rekoh Maji.

Ona se nasmeja.

„Ovo je neka greška”, reče.

Jeli smo, ona se čudila. 

„Kolika bečka, čoveče, ovo nikad nije bilo.”

Onda me udari laktom i šapnu: „Pogledaj.”

Bacih pogled ispred i videh delagaciju – Đinđić, i još neki. Među njima prepoznah Vujića. Bio sam jednom kod njega na razgovoru kada sam razbio staklo, pre dve godine, u hodniku četvrtog bloka. Ko ode kod njega na razgovor, loše prođe, dobije najmanje ukor pred isključenje. Mene je, iz nekog razloga, poštedeo. Pomoćnik direktora Studentskog grada zadužen za bezbednost. Nezvanični organizator batinaša za vreme Slobe.

Prođoše pored našeg stola.

„I onaj tvoj drug je s njima”, reče Maja.

„Nije mi drug, to je predsednik književnog kluba.”

Posle ručka svratih kod Maje u sobu.  

„Hoćeš da pušimo?”, upita.

„Ajd”, odgovorih.

Izvadi kesu sa travom, napravi džoint, pusti Sade i pade u trans.

Kasnije sam otišao do književnog kluba u drugom bloku. Sedeli su Mlađo, Malešević i Mima, pili su pivo. Ubrzo se pojavi i predsednik. Osmeh od uva do uva.

„Videh da si u dobrom društvu.”, reče Malešević.  

„Nisam bio na ručku, i stvarno mi niko nije rekao, ali živo me interesuje da li je bio i sok i kolač?”, upita Mlađo.

„Jeste, i pomfrit i bečka”, odgovori predsednik, ne skidajući osmeh sa lica.

Autor Milan Neđić