Delirijum

Ustao je oko devet. Bio je budan od zore i nekoliko sati se prevrtao u nameri da produži san. Bezuspešno. Otišao je u kupatilo. Nema vode. Otvorio je frižider, uzeo flašu vode sa željom da skuva kafu. Nema struje. Mobilni telefon je ugašen. Pokušao je da ga uključi. Baterija je prazna. Seo je u fotelju, neumiven, nerasanjen, sa saznanjem da još uvek nije sposoban da se obuče i izađe iz stana. Period za adaptaciju od ustajanja do izlaska mu je u proseku oko sat vremena. Okrenuo se oko sebe u potrazi za bilo čim što bi ga smirilo. Ugledao je novine, koje je juče pročitao od prve do poslednje strane. Možda je preskočio informaciju u vezi eventualnih popravki na vodovodnoj i elektro mreži u njegovom delu grada. Nije. Prvi put u životu počeo je da gleda čitulje. Ni sam ne zna zašto. Na drugoj strani istih, ugledao je - svoju fotografiju. Neko ko neverovatno liči na njega. Ne. Ispod je bilo napisano njegovo ime i prezime i tekst “Nikada nisam prestala da te volim“ i ime bivše devojke. Preznojen u momentu, zurio je u sebe, u novinama i još deset puta pročitao rečenicu koju je napisala ucveljena osoba sa kojom je proveo najlepše godine života.

Obukao se u roku od sedamdeset tri sekunde i izleteo iz stana. Bezuspešno je čekao lift dok se nije setio da nema struje i sa sedmog sprata sleteo stepenicama do prizemlja. Izašao je iz zgrade i tek onda shvatio da zapravo ne zna ni gde je krenuo. Živi u jednoj od najprometnijih ulica u gradu, ali mu niko blizak ne stanuje u okruženju. Levo ili desno? Desno. Nije bitno gde. Koračao je stotinak metara i primetio da mu je nešto neobično. Veoma neobično. I nije mu dugo trebalo da shvati šta. Ulica je bila pusta. Bez ijednog automobila. Bez prolaznika. Kilometar ispred i isto toliko iza, koliko je moglo da se vidi, takođe nema nikog. Počeo je da trči. Minut. Možda dva. Stao je i pogledao u vis, ka prozorima zgrada. Svi su bili zatvoreni. I svi su imali iste zavese. Cvetne. Okrenuo se i veoma brzo vratio do mesta odakle je krenuo. Do svoje zgrade. Za tren je, preskačući po dva stepenika došao do ulaznih vrata. Otključao je, skinuo patike i uleteo u kupatilo. Pustio je vodu nad lavaboom i umivao se. Činilo mu se satima. Uključio je ringlu da skuva vodu za kafu i krenuo do plakara u spavaćoj sobi, ne bi li zamenio majicu, natopljenu znojem već nekoliko puta, nečim suvim. Na krevetu, pored zavesa, cvetnih, ležala je njegova žena. Još je spavala. Pogledao je kao da je vidi prvi put. Pomilovao je po obrazu i izašao bez presvlačenja. Uzeo je novine iz dnevne sobe, zaklopio ih ne gledajući na stranicu koja je bila otvorena, odneo u kuhinju i bacio u kantu za đubre. Seo je za trpezarijski sto, sipao omiljeno žestoko piće, popio ga u jednom gutljaju i dok se čuo zvuk vode koja je u tačnim intervalima izlazila iz džezve i lizala ringlu, doneo je odluku koju je glasno izgovorio:

- Od sutra ne pijem.

Goran Stojičić