Deoba

Pretrčala je ulicu, opet nepoezno, zamišljena i nervozna. Neko joj trubnu, ona se ne okrete da pogleda za kolko se provukla pored tagedije. Nije joj više ništa bilo važno. Umorna od života kretala se putanjom koju je diktirala obaveza, a telo pratilo.

U čekaonici lokalnog notara gužva. Pokušala je da sačeka, ali je nije držalo strpljenje, promuvala se do pulta i preko reda predala papire, pa je samo kratko rekla: "Imam zakazano." Neko iz reda joj dobaci da i on ima zakazano. Par ljudi promlja nešto uvredljivo. Najzad, nekako je smestiše na kraj reda. Sela je i nervozno se osvrnula po ljutim licima, shvatajući da je preterala. Spustila je glavu i zagledala se u prste na rukama, vrteći burmu. Minuti su tekli sporo, ostavljajući joj suviše mnogo vremena da razmišlja. A to ju je najviše plašilo.

Strah od ponora sopsvene emocije i mraka. Sredovečna, usamljena, izrabljena , isceđena, uplašena onim što sledi, uplašena od života koji ju je poneo tamo gde nije ni sanjala da će morati da ide. Razočarana, prevarena, ostavljena, besna...umorna od tuge i od uspomena. Duboko je udahnula i zadržala dah, dok je pokušavala iz sve snage da zadrži suze. Zabole je taj napor, pocepa je glavobolja, mala, krcata čekaonica postade njena gasna komora. Prevrnula je tašnu da pronađe Kafetn, njime je lečila sve boljke. Izvadi jedan i proguta ga na suvo. Pa zatvori oči u pokušaju da uspostavi normalno disanje.

Neko prozva njeno prezime, pa opet, ona skoči, izgura par gospođa i onako sluđena ulete u kancelariju. Iza stola sedela je našminkana devojka napumpanih usana i ispeglane kose. Naočare koje je nosila iz fazona nameštala je srednjim prstom dugih, crvenih noktiju. Kada ih je namestla, pogleda je, pa joj reče da sedne pored advokata. Ona nije imala advokata, to je bio advokat njenog pastorka. Sela je i klimnula glavom čoveku u poslovnom odelu. Izdahnula je sav vazduh iz pluća i usresredila se na sliku prekoputa stola, veliki akvarel Svetosavskog Hrama, apsolutno u tonu sa ostatkom nameštaja pastelnih boja. Uspela je samo da pomisli kako će danas njena sudbina da bude rešena u ovom paklu pastelnih nijansi i kvazi profesionalne, kvazi pravne atmosfere, bez ljdskosti koju nalaže situacija. I još je pomislila kako je dobro prošla, jer je njegova sudbina bila rešena u ogavnoj, maloj, bolničkoj sobi koja je mirisala na urin, memlu i smrt.

"Ostavina iza pokojnog... Rešenje ostavine iza pokojnog... ", uspevala je da čuje samo odlomke već napisane drame u kojoj je bila samo statista. Kao da je pokojni iza sebe ostavio samo materijalno, a i to nije bilo mnogo, skroman stančić, dovoljan za njih dvoje, njihov raj, njihov azil od bezumlja, njihov hram ljubavi i poštovanja. Pokojni je iza sebe ostavio mnogo više od zidova, posedovao je nju, njenu dušu koju je podelio i poneo sa sobom onaj deo koji mu pripada zauvek, a za sobom ostavio ovaj zemaljski, koji više ne pripada nikome.  Pokojnik je za sobom ostavio svoje reči utisnute u njene reči, ostavio je i svoju genijalnu sliku savršenstva, koju je posadio u njene oči da nikada više ne vide lepotu i istinu tamo gde je nema. Pokojni je za sobom ostavio i more uspomena na život...

Izašla je na ulicu sa osećajem da je još jednom sahranila i njega i svoje snove. Ono što nije ispod zemlje i ispod kože podeliće se na žive, raskomadaće se materija koja je nekada bila dom, hram, utvrđenje, rastrgnuće je oni koji nisu bili tu da dišu njegovu auru snažne životne radosti, rastrgnuće je baš ti živi koji su zakonski posednici njihove intime.  Ono što će njoj ostati je samo ono što je ona znala i sa njim podelila za života i posle života  - strahovi, čežnje, nade, dodiri, nežnosti, ljubav...