Dete

Dan je prosto proleteo, mogu da se zakunem da sam malopre ručao sa porodicom, oko 14 h, a sad je 21 h, mrak je već zagrlio periferiju. Ovih dana nešto više razmišljam nego obično, mnogo ozbiljnije, ne znam zašto. Utorak je, proveo sam vikend u opijanju, kao i prethodna dva, eventualno sve prethodne vikende, nekad i radne dane, dobro, nije to bitno sad. Bio ovakav ili onakav, biće u meni traži ljubav, želi da živi, voli, diše, bude slobodno, srećno, zavisno je od ljubavi. Ljubav? Osnovni element i čestica života u svakom ljudskom biću, sigurno. Voliš zeca, kera, voliš tog smrdljivog hrčka što imaš, ili mačku što ti se trlja uz nogu, i ćaleta, kevu, burazera, sestru, burazera od tetke, babu, dedu, njega, nju i tako dalje.

Zamišljeno sam gledao kroz prozor i maglio ga ravnomernim disanjem, nacrtao sam čiča Glišu kako se obesio, pa sam ga obrisao rukom i shvatio da je prokleto jezivo to crtati. Drug je lagano vozio do kafića u centru, a ja sam lutao ko zna gde, on je nešto pričao, klimao sam glavom i pevušio neku otrcanu melodiju, odsutan. Sve je bilo uobičajno, prijatna atmosfera u kafiću, tiha i kvalitetna muzika, ljubazne konobarice i naš stalni sto u zadnjem delu. Naručili smo po pivo i ćaskali o nekim stvarima, pokušao sam da se oraspoložim, ali nije mi uspevalo. Vreme je danas bilo oblačno i osetio sam da mi se tmurni, modri oblak zavukao pod kožu. I najednom - sunce!

Preletela je preko zadnjeg dela, skroz do našeg stola, razjurila moje sivilo i modre oblake, pozdravila se sa mojim drugom i sela sto do nas. Imala je kosu, kojom je, izgleda, pokupila svu crninu iz mene i ofarbala je njome, rugajući joj se, rugajući se mom glupom bedačenju, dokazujući da je nevažno. Zračila je pozitivnom energijom, bila je puna života, u sekundi me zainteresovala, zakucala moj pogled za nju, kao magnetom. Kada sam joj se obratio, njene blistave oči su me proždirale, gutale su celu prostoriju, zadnji deo, našao sam se u viru sjajnih, svetlucavih očiju, tonuo sam, izgubio se u njima. Imala je oči deteta, bio sam srećan što sam to prepoznao! Dete prepoznaje drugo dete, bio sam tako ohrabren da je dečak u meni preživeo, onaj što je voleo Kralja Lavova, Gvozdenog Džina, Toma i Džerija, Digimone, slaganje Lego kockica, igranje sega konzole sa ćaletom do kasnih sati. Ne zna šta je patnja, tuga i beda, ne zna da osuđuje, da se ruga, povređuje, laže. Oraspoložio sam se. Želim da je volim, želim da volim sa njom. Želim igru, stari, dobri, iskreni osmeh. Ne želim da odrasli JA misli samo kako bi ona bila najlepša kada bi se probudila pored mene, kad bi reka njene kose potekla preko mojih grudi, lica i ramena, ne. Želim da se smejem s njom, glasno da se smejem i da pričam, da je gledam u oči. Prodajem ovo odrastanje, želim da se vratim. Ne zelim da završim srednju, upišem i završim fakultet, zaposlim se i rmbačim. Neka misle da sam neozbiljan, poludeo, da sam dete, to je pobeda. Uspeh je zadržati dete u sebi, bar delić, mi ga ubijamo, svet oko nas ga ubija, ljudi ga ubijaju. Cigareta mi je pekla prste, dogorela do filtera, ali sam je gledao. Pripalila je svoju, ja sam požurio da je pratim u tome. Približila je usnama i povukla, izbacivši potom oblak dima, pa sam ponovio isto, ali ona je tako dobro to radila. Imala je divne usne, posmatrao sam kako uvlače i izbacuju dim, pitao sam se jesu li slatke, kakvog su ukusa uopšte. Odjednom su mi zamirisale jagode, čitava polja jagoda. Njene usne su imale oblik jagode, ukus i miris jagode, siguran sam. Sada sam bio miran, čuo sam svoje disanje, bilo je lagano. Bio sam srećniji. Ponovo sam je pogledao i izgubio se u šumi trepavica.

Setio sam se situacije kasnije tog vikenda, išli smo na Novi Beograd, dva drugara i ja. Vozila je sestra tog jednog druga, nekoliko godina starija od nas i ja sam rekao: „Kako ovo smešno izgleda, tri muškarca u kolima, a žena vozi.“ Na ovo sam od nje dobio odgovor: „A vi ste još dečaci“, nasmejala se. Ponovo sam se oraspoložio i povukao solidan gutljaj piva.

Stefan Stanojević