Dlanovi koji pamte (epilog)

Taj trenutak u kojem je ponovo zagrlila malog brata čije su šake bile zamotane gazom, bio je za Jelenu kao dar sa neba. Plakali su oboje, on od radosti što je opet  vidi, ona od tuge što će već sutra otići iz Doma, a nije znala kako da mu to kaže. Još je strašnija bila vest da im je majka u bolnici i da je neizvesno hoće li preživeti i kakve će posledice imati posle pokušaja da sebi oduzme život ispijanjem poveće količine lekova u nastupu nervnog rastrojstva zbog onoga što se desilo njenom sinu.

Igor je pitao za majku, a ona je samo slegnula ramenima i sakrila lice u njegovu tršavu kosu, da ne bi video suze i strah u očima.  Već sutra će ostati sam u ovoj sivoj tužnoj zgradi, jer ona odlazi u neko selo, u hraniteljsku porodicu. Jelena ne zna šta je to hraniteljska porodica, ali samo saznanje da će tamo otići bez brata za nju je već strašno i nada se da će se do ujutru ta porodica predomisliti i uzeti i Igora k sebi. Ona ne zna da je to poslednji put da grli svog malog brata, jer da zna, uzela bi njegovu i svoju kesu sa stvarima i pobegli bi, nije važno kuda, ali bi pobegli da budu negde zajedno.

Godinama nakon toga, stalno su joj se pred oči vraćale slike njegovih dlanova sa još nezaceljenim ranama, koje previja sestra u ambulanti doma, dok ga ona grli i teši, pevajući mu tiho majčinu omiljenu pesmu: " Tiho noći, moje zlato spava".

Posle nepunih godinu dana u hraniteljskoj porodici, čiji joj članovi i nisu baš prirasli za srce, nju je usvojio stariji bračni par lekara iz prestonice. Imali su kćer koja je preminula od neke retke bolesti i Jeleni su posvetili svu svoju ljubav i pažnju. Pričala im je o Igoru, tražila im da ga pronađu, ali uvek su govorili da je i njega neko usvojio.

Istina je bila sasvim drugačija, jer su dobili informacije u Domu da je on premešten u neku drugu ustanovu, jer je, saznavši za majčinu smrt, postao sklon samopovređivanju. Vremenom, sasvim mu se izgubio trag. Jelena je završila srednju školu i upisala studije medicine, obilazila je povremeno domove na teritoriji Beograda, pokušavajući da ga pronađe, ali bezuspešno.

Onoga dana kada su pred sam kraj njene smene u bolnicu doneli teško povređenog građevinskog radnika s neobičnim ožiljcima na dlanovima, znala je da se njena potraga završila. Tih nekoliko meseci njene borbe za njegov život  bili su ispunjeni jedinom mišlju - da konačno nije više sama, sama na svetu celom. Njihivi dlanovi su se pronašli, da zacele sve minule rane.