Dlanovi koji pamte (prvi deo)

Buđenje iz tromesečne kome za Igora M. bilo je ravno ponovnom rođenju. Dva dana posle njegovog pada sa skele, konzilijum vrhunskih lekara je konstatovao da  je urađeno sve što se moglo i da su prognoze za njegov oporavak prilično beznadežne, ali glavni anesteziolog bolnice, Dr Stanisavljević, nije mislila tako i zatražila je odrešeene  ruke za njegovo lečenje. Nije imao bliže rodbine, niko ga nije posećivao, nekolicina prijatelja i kolege s posla su vrlo brzo prestali da i telefonom pitaju  za njegovo stanje. Od njih je i saznala da je odrastao u domu, da nema roditelje ni bliže srodnike i da nije oženjen. Danima je sedela kraj njegovog uzglavlja i nešto mu tiho pričala. Kada nije bila tu, ostavljala je mali CD plejer na polici pored njegovog uzglavlja i uputstvo dežurnoj sestri kada da pusti određenu numeru sa diska.U početku je svima bilo prilično čudno njeno ponašanje, ali ništa je nisu pitali, jer, važila je za jednog od najboljih lekara u bolnici, pa i u zemlji, i njene su dijagnoze bile nepogrešive, što je bilo dovoljno da se njeno povremeno veoma čudno ponašanje i ophođenje s a osobljem i pacijentima, pripisuje genijalnosti.

Slučaj Igora M. je bio jedan od onih koje lekari gledaju da izbegnu po svaku cenu. Još relativno mlad, na polovini četrdesetih, sa veoma teškim povredama glave i grudnog koša, zadobijenih pri padu sa šest metara visoke skele na Gradskoj kući kojoj su menjali fasadu, bio je loša reklama za firmu koja izvodi radove i lokalne vlasti koje su tu firmu angažovale. Novinarima gradskih medija biklo je naloženo da ne čeprkaju po slučaju, a na ruku im je išlo to što Igor nije imao, osim par ne baš treznih drugara i nekoliko kolega zidara i tesara, nikog bližnjeg ko bi se raspitivao i interesovao za njegovo stanje. Prognoze za njegov oporavak su bile vrlo obeshrabrujujuće, i nikog nije bilo mnogo briga zbog toga, nikog osim Dr Jelene, koja je svaki slobodan trenutak provodila u njegovoj sobi.

Nakon mesec dana totalnog crnila u koje je utonuo kada se pod njim izmakla 7 centimetara debela daska, i zajedno s njim pala na gomilu šuta i otpada pored temelja velikog zdanja opštinske zgrade, počeo je da čuje povremeno zvukove i da oseća promenu temperature i strujanje vazduha u sobi, kada neko otvori prozor. Nije mogao da se pomeri, niti da otvori oči, ali je sve bolje razaznavao dubok i topao ženski glas koji mu je svakodnevno pričao, o nekim dalekim, njemu potpuno nepoznatim ljudima i događajima. Boja i intonacija tog ženskog glasa budile su u njemu neka sasvim nepoznata sećanja i osećanja, od kojih mu je povremeno puls prelazio u galop, pa bi se oko njegovog kreveta sjatili neki ljudi koji su govorili uglas.

U trenutku kad je prvi put posle pada otvorio oči, prigušena svetlost lampe u uglu nije mu davala dovoljnu vidljivost, ali je shvatio da je u krevetu, oko kojeg svetlucaju raznobojni dugmići na nekim sasvim nepoznatim uređajima i ekranima. Bio je žedan. Bio je strahovito žedan i pokušao je da to izgovori naglas, ali glasne žice ga nisu slušale. Onda su se vrata s njegove desne strane otvorila širom, propuštajući omanju zaokrugljenu žensku figuru koja je u ruci nosila šilju čaja. 

- Brate, znala sam da ćeš se probuditi! - uzviknula je i prtrčala mu. 

- Počela sam da gubim nadu da ću te ikad pronaći, a kad su te dovezli onako polomljenog, nisam znala da li da plačem ili da se smejem... - oprezno ga je grlila, a on je pokušavao da razazna crte njenog lica umrljanog suzama, dok su mu se ruke tresle od neke nekontrolisane nežnosti i treme koju nikada pre nije osetio. Taj glas je bio isti onaj koji je njegovu svest sve vreme držao budnom i koji je pokrenuo neka sećanja u njemu, sećanja na neki prethodni život i na neke skoro potpuno zaboravljene emocije.