Do bezbroja u beskraju i nazad

Dugo već ima kako gura godinu za godinom, gužva ih, kao u neki dubok džep. Ponekad pomišlja da je na tom džepu neka rupa, jer mu se čini da je pokupio mnogo više godina nego što u džep može da stane. Kako je moguće da čovekov život tako dugo traje, a da nema težinu, kao da nekud propada. Ili je on prekaljen, pa ne oseća tegobu svega doživljenog? Sve se desilo i prošlo, a život se njegov samo nastavljao i nastavljao...
Možda je on izabran od Boga u koga iz principa nikad nije hteo da veruje. Možda je to Njegova osveta zbog izdaje. Možda je Bog, što više da ga je negirao, verovao u njega. To ga podseti na jednu pesmu koju je njegov sin voleo i nije ga mrzelo da ocu prevede reči:
"...and I believe that God believes in Claude... that's me...", iz jednog filma o vijetnamskog ratu, a ustvari o slobodi i doba Vodolije, koje će uskori doći. A on će ga, sve se čini, doživeti i za sebe i za svog sina. Možda se u tom zvezdanom poretku desi nezamisliva magija, taj retrogradni momenat, kako se priča, kada će svako imari priliku da ispravi svoje greške i ponovo doživi one, najlepše trenutke, kada će i jedan grešni otac, ponovo sresti svog sina, da mu poljubi rane, da zacele, i opet bude onakakav, kakav se rodio, zdrav, prav momak, kakvog ga je pustio u jedan rat, koji nije na nekoj dalekoj, azijskoj zemlji, već mnogo bliže. A ipak ga je ispustio, kao kroz ovaj svoj džep. Napio se to veče, kao i prethodne, pa i one pre... nije ni stigao da shvati da je stvarno otišao. Nije mu uzimao reči za ozbiljno, mislio je da je nedorastao, nezreo, a bio je. Mnogo više nego otac njegov.
I zato, nije ni umeo da kaže sinu svom, da on za rat nije rođen. A ko jeste?! Zašto da ga vodaju po šumama i gorama na koje ni njegov đed nije kročio?! Njemu niko nije došao na prag, pa da bi ga branio! Što bi on onda išao na tuđe pragove?! Kao oni američki marinci, koji su išli da brane slobodu na drugom kontinentu, pod drugim nebom. Oni su leteli bučnim helikopterima, koji su ih spuštali odozgo, i tako odmah upadali u ratno grotlo, u džunglu od krvi i baruta i još živog mesa. A on bar ide vozom, ima vremena da sam shvati da je to glupost, pošto ga već otac nije naučio, pa da iskoči kada voz uspori. Kada bude usporio na onoj stanici, tamo, nadomak Sarajeva, u koje ga je s majkom vodio, kao dečaka. Bili su kod njene rodbine u Mostaru, pa da obiđu malo i to Sarajevo, da prošetaju Baščaršijom. Tamo mu je kupio maskotu "Vučka" koji drži olimpijske krugove. Onamo su se belasale zaleđene olimpijske staze, niz koje su se u slalomu spuštali skijaši, pa je sve prštalo i fijukalo.
"Tata, 'oćeš da mi kupiš skije?"
"Hoću, kada tata plati kredit." A sin pogne glavu.
Nikad nije poslao jedinca na Divčibare, na rekreativnu nastavu, iako je ceo razred išao, osim njega i Pere iz poslednje klupe. Kredit... Samo jednom je mala porodica, majka, otac i sin, otišla na more, u Crnu Goru. Pridružio im se i Paja Patak, šlauf, sa rukama postrance, pa je u vodi delovalo kao da se Paja brčka u vodi.
"Tata, vidi, ja plivam! Plivam!"
"Ma, Paja, sine, pliva, ne ti! 'Ajde skini tu gumu, to je za bebe."
Mali se tom prilikom nagutao vode, pa majka nije htela sa ocem da progovori do povratka u Beograd. A dete je želelo da ima svoju morsku bajku, s mamom i tatom. Uzme ih oboje za ruke, ispreplete im prste, pa ih zatrpa peskom koji dobro "istabana", da ih tako zauvek "zacementira" zajedno.

A on, tata, sam od sebe se zacementirao, u iznajmljenoj samačkoj sobi sa zajedničkim w.c. - om. Ostavio ih, ženu i sina... Prepustio ih talasima, a talasi i njega udarali. Zašto? Da ga je neko pitao, a nije, nije ni pitanja bio dostojan, samo bi odmahnuo glavom. Sada zna da nije mogao da se izbori sa svojom slabošću, što mu je zadah alkohola bio lek za gorčinu iz jetre od skupljenih otrova života, što je retko kad, a možda nikad, bio u pravu, što nije mogao ni sa kim, a ustvari, niko nije mogao s njim, takvim... što je bio nadomak ivice najcrnjih misli, da skoči s mosta, da će ga možda onda razumeti i zavoleti...a još bolje, ako bi ga neko spasio, videvši na ogradi most, neki iskusni čamdžija spasilac, pa mu svi pohrle u zagrljaj, sa suzama. A on, tim suzama, izbriše sve svoje loše postupke i opere prljavu savest. Ako savest, uopšte, može imati takav licemer i ljigavac...eh, da, umalo da zaboravi - i kukavica. Zašto se bojao da sinu priča o zvezdama? Možda zato što je naslućivao da će ga među njima jednom potražiti.
"Ajmo da brojimo zvezde."
"Ne znaš ni do sto da brojiš, a zvezda ima bezbroj.
"Šta je to bezbroj? Koliko je to brojeva?"
"Toliko, da dok si živ, ne možeš ih izbrojati."
"Onda ćemo ti ja i mama živeti do tog bezbroja, jel' da?"

Zar nije red da očevi ginu u ratu, ako već mora da se gine?! Da očevi, umesto golobradih sinova odu da se bore u nekom ratu, makar i besmislenom. Kao i njegov otac. I otac oca mu, đed njegov. Ali, ti su ratovi bili sa smislom, bar se tako činilo. Do skoro je ovde bio jedan, pa odmah pre još jedan, još mu gusle o smrti junaka u ušima škripe. Rat, koji je trebalo da bude konačan, do isto tako konačne slobode. Pa nije li se ta sloboda već jednom oslobodila? Zar je i ona beskonačno nedostižna, kao te bezbrojne zvezde?

Sedeo je ispred crnog TV ekrana i setio se da su vesti na redu. Programirani mozak, naučio je raspored programa na toj kutiji koja neprestano melje li, melje, reči, prazne, bespotrebne, jalove, proste, ružne, neartikulisane, najbliže pećinskom čoveku.
Pritisnu dugme od kog, kao od šibice, kresnu svetlost, a u svetlosti, pojavi se slika. A zatim i glas. Kao minijaturni prikaz stvaranja sveta, koji isto tako, može da dočara i njegov nestanak, kada se dugme opet pritisne.
Opet negde neki samoubilačko nastrojeni narod vodi rat. Dok misli da ubija drugi narod, ustvari, ubija sebe. Ako se tako nastavi, na ovoj planeti neće ostati ni jednog čoveka da broji zveze. A i sada već, niko više i ne gleda gore, sve manje je vidljivo. Nebo se zatvara, kao obruč od čelika. Steže se sve više, postaje tesno... Svi se međusobno sudaraju... Kao na onom autodromu u luna parku...
"Sine, motaj, motaj... levo...desno... pazi na onog velikog, s crvenom kapom... Bežiiii! Auuu, sudar! Pa, gledaj kako voziš! Kako ćeš tek prava kola!? Moraš da paziš! Neće te niko čuvati, ako se sam ne čuvaš. Vidiš kako je naleteo na tebe!"
"Bezobrazan je! Namerno je! "
"Nego šta je, nego namerno! Takva je većina. Ne isplati se biti fin."
"Ja ću biti fin, da ih naučim kako treba."
"Nikog ti nećeš naučiti! Kad je neko rođen takav, takav je! Samo možeš još da dobiješ po nosu!"

Na televiziji su javili da je umro poznati rok muzičar. Njegov mali ga je obožavao. A on, njegov otac ga je mrzeo. Jer, roker je i dalje pevao, godinama, možda baš one stihove, kojima se njegov sin grejao, dok je odlazio u ledeni mrak.
A sada, više ga nije mrzeo. Osetio je tihu radost. Ne zbog njegove smrti, već zbog svog malog. Eto, stiže mu njegov idol.

"Ćale, da ti okrenem drugu stranu ploče... Čuj ovu pesmu, svideće ti se..."
"Jel- on to kao nešto opsov'o?!" Kakva je to pa pesma?!"
"To ti je bunt protiv stega ovog društva."
"A ko tebe steže? Što se pa ti nalaziš u tome? "
"Svi smo, ćale u tome, samo što smo toliko prigušeni, da mnogi to i ne osećaju, kao da su omamljeni."
"A ovi što se drogiraju, oni nisu omamljejni od travurina? Je li, da te pitam ja... uzimaš li ti nešto od tih opijata za narod?"
"Ma, daj ćale, šta ti je?! Kakva droga, to su neke bezvezne priče, da ih ljudi omrznu. Rok muzika je nastala kao bunt i osvešćenje. Tako i hipi pokret protiv rata u Vijetnamu... "
"Samo nam još fale hipici i rat!"
"Neće biti rata, ćale. Hipici su za ljubav, a ne rat!"
A ljubav njegovog sina bila je muzika i jedna devojka, koja nije stigla da ga isprati, bila je na nekoj porodičnoj zabavi s roditeljima. Dala je drugarici da mu tutne nešto u džep. Za levi džep, sa pismom na srcu, uhvatio se desnicom, dok je levom mahao s prozora tog zelenog voza. A taj voz, tog jutra je progutao puno mladiċa, kao dahtavi, gvozdeni gmizavac i odneo ih daleko od očiju, a srcu najbliže, do same arterije, gde se mešaju krvi očeva i sinova. Scena gutanja mladosti, bila je kao na žrtvenim obredima iz mitova. A možda je i tada bila stvarnost, kao ovo sada. Pa će u budućem vremenu i ovo nazivati mitom. I kosovski junaci, stari Jug Bogdan i svih njegovih devet sinova Jugovića, da li su zaista "na strašnom mestu postojali" ili su i oni samo mit?! A da li može gubitak deteta, sina jedinog ili čak svih devet sinova, bol za njima, biti legenda i mit?

Dok je mitska aždaja, to jest, lokomotiva, brektala, mučila se da krene, iz voza se čula pesma "Neke su žene pratile vojnike", dok su te vojnike, ustvari, u najvećem broju, pratile babe, dede, majke i poneki otac, onaj, koji nije pošao umesto svog sina.
On nije saznao ni da li je njegov sin ikada bio sa devojkom, tom, čije pismo je čuvao uz srce, ili bilo kojom. Znao je samo da je u jednom "muškom" razgovoru s njim, rekao da čeka "pravi" trenutak.
Takav nikada nije došao za njega.

Rekoše mu neki ljudi, da mu se nebo još ogledalo u očima, kada su ga našli. Možda je gore video sve svoje buduće trenutke, ali nije mogao do njih.

Izašao je na ulicu, punu, a za njega sve prazniju. Puno buduċih nestalih ljudi oko njega. Mnogi su već sada nestali, ali su pod maskama. Voleo bi da je i on nestao, sa svim tim godinama, bio bi red. Ali, te godine, pune sećanja i misli na svog jedinca, kao da ga od težine učiniše prikovanim za tlo, živim, ne što hoće, nego što mora, po sili prirode. Nije umeo da mu majku uteši, jer nije ni sebe. Samo ju je pustio, da ode svom rođenom. I eto, sada je tu bio za oboje, da gazi po koracima prošlim, pa i njihovim.

Otišao je do onog mosta za očajnike, ali ne da skače, neċe više da bude kukavica. Sin junak mu ne da.
Otišao je, da bi pazio na te očajne, da ih čuva, da on bude taj hrabri spasilac, iako nema čamac.
Da bude na straži, kao što je te noći njegov jedinac bio, u toj šumi neke zemlje, na koju ni đed njegov nije kročio.

I tamo, pod onim parčetom neba koje je još preostalo, brojaće zvezde. Sve dok ih ne izbroji bezbroj. Za obojicu.

Ivana Đorđević
10.septembar, 2024.
u Beogradu