Dobrila

Deda Đura je u svojim šetnjama često znao da zastane i da popriča sa nekim ljudima koji su skupljali otpad kod kontejnera. Mnoge od njih je već poznavao duže vreme i oni su njega poštovali zbog tog odnosa prema njima. Znao je često i da sedne sa njima na neku klupu, a i da ispred obližnje radnje da popiju piće. Bilo ih je sa svih strana, iz Banata, severa Vojvodine…dolazili su i iz južne Srbije. Većina njih su bili Romi, ali deda Đuri nije smetalo da stvara uvek i neka nova poznanstva. U njima je gledao ljude koji se bore za svoju egzistenciju i retko kad je imao loša iskustva sa njima. Mnogi od njih su znali i da mu ispričaju svoje životne priče, koje su mahom bile teške i bolne. Dosta ih je bilo primorano da napuste svoje kuće, većinom zbog nasilja i mnogo čega drugog.

Jednom, dok je sedeo sa jednim od njih ispred radnje, prišla im je jedna od žena, koje su isto pripadale toj grupi ljudi, i obratila se čoveku koji je bio sa dedom:

-Panto! Dodaj mi za pivkanu 15 dinara..ili ti, ako imaš.- reče ona, pogledavši i u dedu, malo se trznula, pa doda: -Ej! Pa ja tebe znam…samo ne znam, odakle!?- reče i uze od Pante pare koje joj ovaj dade i uđe u radnju.

-Ko je ova? Ne sećam se da sam je viđao.- reče deda Đura.

-To je naša Dobrila! Nemoguće da je nisi primetio. Pa ona ti je naša zvezda ulice.- reče Panta.

-Možda sam je i video.

-Jesi sigurno. Ona ti je Novosađanka, čoveče, završila je školu, bila je lepotica svojevremeno. – doda Panta.

-Pa kako završi ovako…pa, ona je već dobro nabarena?

-Vidi, kad se budemo videli ovih dana, pričaću ti, sad moram da žurim da nosim ovo da prodam na otpad. Ili, plati joj pivo, sve će ti ona ispričati!- reče Panta dok je kretao svojim trociklom punim otpada. Deda Đura je krenuo da vrati flaše u gajbe, a iz radnje izađe Dobrila noseći pivo.

-Imaš ti cigaru? Ja sam sigurna da te znam, ali sad sam dosta popila, pa ne mogu da se setim.

Deda Đura izvadi iz džepa kutiju u kojoj je bilo par cigareta i dade joj.

-Evo ti, imaš tu par komada, taman uz pivo.- reče i pođe kući.  

Par dana kasnije, deda je sedeo na klupi posle šetnje, kada je ugledao Dobrilu koja je dolazila niz ulicu. Došavši do njega, pogleda ga i nekoliko trenutaka kasnije reče:

-Ti si išao ovde u osnovnu školu? Ja bih rekla da te znam odatle, čekaj, čula sam da te Panta zove Đura, zar ne?

-Jeste, Dobrila. Sad mislim da se i ja sećam tebe, bila si razred godinu iza mene. Kako si se ti promenila! Pa ti si bila mačka generacije! Šta se desilo sa tobom?!

Dobrila ga pogleda, pomalo tužno, pomalo setno odmahnu rukom i okrete se da potraži nešto kod kontejnera. Deda Đura ju je gledao i sad se skroz setio Dobrile, vesele devojčice, koja je u pubertetu mamila uzdahe mnogima iz njegove i godinu dve starije generacije. Bože, šta li je nju to oteralo na dno, na kojem se našla.

-Ispričaću ti to jednom...platićeš mi pivo i sve ćeš čuti. Sad nemoj.- reče tužnim glasom i ode dalje svojim putem...do sledećeg kontejnera.