Dolce vita i smrt dobroćudnog hedoniste

Za doručak je voleo da pojede odrezak sveže svinjske džigerice s umakom od ribizli. Voleo je da "utvrdi" doručak, pa bi doručkovao još jednom. Često je to bio dvopek s maslacem i namazom od tatar bifteka, još mlakim, kao da je upravo ispod sedla nekog ljutog Tatarina stigao na njegovu trpezu.
Često je ručavao supu od kornjače, a uz ostale đakonije za večeru, u poslednje vreme nije baš imao običaj da legne bez kog zalogaja svežeg mlevenog golubijeg mesa, sa malčice crvenog kavijara i možda, sasvim malo salate od meduze. A lososa je voleo u naročitim prilikama, iz razloga samo njemu znanim, a taj čin je za njega, može se reći, bio pre obred nego obed. Dugo bi zagledao tanko odrezan komad lososa u obliku lista, diveći se njegovoj crveno-rozikastoj boji, a onda bi je, s instinktom mrkog medveda, koji je upravo ugrabio svoj ulov, prineo široko razjapljenoj vilici, sa, mora se primetiti, brižljivo negovanim zubima i samo spustio u tu nepovratnu duplju, zamišljajući kako se crvenkasto-rozikasta boja razliva po njegovoj utrobi.
Vodu je trošio samo za kupanje. U njegovoj kući, točeno je samo dobro vino, burbon i njegov omiljeni Dom Perignon.
Voleo je Felinija i nosio džempere s rol-kragnom.
Bio je darežljiv i uvek pun pažnje prijatelj i ljubavnik. Znali su ga kao čoveka tihe naravi.
Imao je svoju malu tajnu još od svog samotnog detinjstva: uvek je u svom levom unutrašnjem džepu nosio zečji rep. Tih istih je lokalna "kuća darežljivih dama", kako ju je u šali nazivao, sa dozom postiđenisti i divljenja, bila prepuna, bilo ih je pod krevetima, toaletnim stočićima, pod jastucima (priča se da je nekom pripitom gostu palo na pamet da ih kači na čipkasti donji veš svojim miljenicama).
Zato što je bio dosta zaboravan, a naravno, još više sramežljiv da bi stari repić tražio, radije bi nabavljao novi, kod nekog ćelavog švercera krznom.
Dugo bi ga zatim, iste noći nežno prislanjao uz rumenkaste obraze.
Nikada se nije prevario da zaviri u kuću svojih suseda i baš nikoga nije mrzeo, taj debeljuškasti, dobri gospodin žutih prasećih okica, uokvirenim isto tako žutim, kratkim trepavicama.
Strasno je voleo svaku umetnost, te je i sam pokušavao da postane umetnik, mada je bio svestan svoje nenadarenosti. Što je toga bio svesniji, to je umetnost penjao na sve viši pijedestal, kao neko svoje nedodirljivo božanstvo.
A eto, nije bio vernik, ali ipak je verovao - u sudbinu i prokazanje.

Prošle zime, medveđe krzno mu se izmaklo pod nogama. Dok je padao, srušivši pritom akvarijum s kornjačama, u tom deliću života koji mu je još preostao pre nego što je slomio vrat, prvi put je osetio gađenje pri pomisli na supu od kornjače.

Autor Ivana Đorđević