Dolina Srca

Pre nego je zora nastupila, Žena, mučena hroničnom nesanicom, što zbog svoje neurasteničnosti i raznih neuroza zbog neostvarenih ambicija, što zbog obilja svog života kojim je uvek bila nezadovoljna i želela još i još, buljila je kroz „prozor“. Radila je to svakodnevno, zasićena jalovom ljubavlju Muža koji joj je sve ugađao i praštao sve što bi uradila na štetu njihove mrcvareće „ljubavi“. Imala je svoj svakodnevni, dosadni život sa prijateljima, uz praznu priču koja više uzme nego što da, samoobmanjujući se i trudeći da njena „druženja“ urode plodom, no nije vredelo.U bilo koje doba bi buljila kroz “prozor“, pa čak i ako kroz njega ne bi ugledala ništa osim onoga što se inače „kroz njega“ moglo videti a za šta je znala da je tu, ipak je buljila svakodnevno ne bi li videla ono što zaista želi a retko zaista viđa.

Ovoga puta ugledala je ono što je želela i srce joj je detoniralo u grudima, iako to nije bio prvi već ko zna koji put, da iščekujući, ugleda ono na šta je njeno srce frenetično reagovalo, ne dajući joj mira pre nego ugleda, pa i nakon što ugleda...

Posmatrala je „čoveka“ koji se, u zori koja kao da ne želi da svane, činio toliko nestvaran a opet toliko znan, blizak, poznat i voljen, Njoj. Prepustila se uživanju u posmatranju svog voljenog „objekta“ dok je on radio ono što inače radi tu i u takvim trenucima, jer više o njemu nije znala, osim...

Bio je to Kopač. Svi u tom kraju su ga znali. A velika, plodna i neiskorišćena Dolina koja se pružala do u nedogled, bila je područje u koje je malo ko zalazio jer su je „stanovnici“ odavno prepustili Kopaču koji nikada ništa nije niti je želeo posedovati, osim što je širom te Doline obavljao „svoje radove“, uglavnom onda kada niko to ne očekuje. Ono što je Kopač radio bilo je u korist svih, i svi su to znali, samo su se ježili zbog onoga što radi i plašili kontakta sa njim zbog njegovog Heraklitovskog Mraka i mogućnosti remećenja njihovih izgrađenih života!

Žena, ne! Ona je nekoliko puta bila sa njim, a pre toga se zaljubila zbog nekih njegovih odgovora na neka njena detinjasta pitanja u vezi toga što radi, a najposle u vezi svega što on jeste i što je baš u toj „Dolini“ u koju niko ne zalazi. I iako ga je godinu dana „posmatrala“, nije upoznala i osetila ono najdublje i najvrednije, pa je želju ugušila, da bi se ona opet vratila, jača nego ikad i upravo zbog onoga nesaznajnog i zagonetnog, što je bilo potisnuto pa kasnije uzelo maha.

Tako je i ove nesvanjavajuće zore, više od svega želela da potrči njemu, zagrli ga, oseti, a onda...dalje joj nije bilo važno jer, kako joj je Kopač jednom rekao;

„Prepusti se izvesnosti jer samo tada doživljavamo i činimo ono što mislimo da nismo u stanju da doživimo“...Sada je razumela da ga nije dobro razumela...

- Moram da ga bar zagrlim- odzvanjalo je u njenoj glavici, pa je zgrabila kaput svog muža, navukla ga na golo telo i pošla u Dolinu, ustremivši se kao mačka na nekakvu potencijalnu opasnost za svoj porod ili na kakvu žrtvu kao buduću hranu pomenutom(iako poroda nije bilo ni u najavi)...I samo što je istrčala iz proklete kućerine, nabasala je na svog „ljubljenog“ muža koji se neočekivano vratio, gledajući je zblanuto...

- Draga, kuda ćeš, šta se dešava?- Upitao je muž, bezoblično biće, ruku punih poklona za nju, i pogleda punog zatupaste strasti prema njoj i želje da ga voli takvog kakav je...

- Gola si ispod mog kaputa!? Da li si bila sa nekim? Ako jesi, opraštam ti...samo me voli! Evo šta sam ti doneo...Gde si pošla, ljubavi? Reci, neću se ljutiti, navikao sam...-

- Ne ljubavi- rekla je Žena...- Ja te volim, znaš! Htela sam samo da ga upitam nešto. Onog Kopača kojem pripada ova Dolina, a zapravo mu i ne pripada, kao što nikome ne pripada, i kao što niko od nas ne zalazi u ovu veliku Dolinu niti ga to interesuje; eto to sam htela...-

-Aham, sačekaj ljubavi, otići ću ja. Ionako ga do sada nisam upoznao, niti znam šta on uopšte radi, ali sačekaj, ovo je sve za tebe- izgovori muž uručivši poklone svojoj ženi i zaputi se prema Kopaču. Dok mu se primicao, Kopač nije prestajao da kopa, pa ni nakon obraćanja Muža – Izvini, da te pitam, suviše sam u poslu pa ne znam...Šta radiš ti?-

-Kopam Grobove- odgovori Kopač i sede na gomilu zemlje, zagledavši se kroz prazan pogled znatiželjnika, svestan da ovaj ništa ne zna niti može da shvati.

-Aham, a kome? Meni? Mojoj ženi?

- Aham, između ostalog, da, i tebi i tvojoj „Ženi“! No, ne moraš umreti jer ja ne kopam samo rake. Kopam pa šta otkrijem i iskopam, a ne iskopam li nešto, rupu će već neko popuniti, biće mu potrebna za svoje besmisleno upotrebljeno telo i život, da ga zakopam. Da li su današnji čovečiji ideali nešto što će savršeno usrećiti ljude, ili ih savršeno unesrećiti da bi funksionisali kao do sada, ili samo spora vatra na kojoj će biti spaljeni! Da li živiš za „prave“ ideale ili se bogatiš da bi na kraju bio mrtav zakopan? Ovde ima mnogo rupa, i ja često kopam, ali samo ti, kao i svi, ćete izabrati svoju jer o bogatstvu koje iskopavam kopajući, niko ništa ne zna jer nema interesovanja za to. Je li ti bar donekle jasno“ ? – Upita Kopač, pogledavši prekorno znatiželjnog, i oči mu se naglo pretvoriše u portale svekolike tuge ovoga sveta...

– Ne baš, ali uznemiravaš mi ženu-  prozbori Muž, grcajući poput asmatičara, svestan stupidnosti svojih pitanja i neshvatanja onoga što je čuo...

- Uznemiravam?! Kako? Da li sam bio u tvojoj kući pa to učinio? I kakve veze sa njom imam? Da li sam joj možda kupovao poklone ili vodio ljubav sa njom?-Reče Kopač i zabi lopatu u zemlju između nogu zblanutog Muža, pogledavši ga bistro i upitno, na šta ovaj podrignu, poče da štuca a zatim mahnu rukom kao čovek u stanju polustupora i uputi se svojoj dragoj ženi i još dražoj kući. Zagrlio je pred vratima dok je ona strepela i iščekivala zlo, rekavši joj; - Ne razumem ovog čoveka, ali šta se to nas tiče, hajd'mo- a onda je odveo u krevet da odrade osiromašenu „ljubav“...Odradili su, i nakon što je Muž zaspao, žena je, ne mogavši da obuzda trojanskog konja u grudima, nečujno ustala, sada ne ogrnuvši ništa, i potrčala napolje, ka mestu gde se Kopač nalazio, iako ga više nije videla...Trčala je, i što se više primicala a Kopača nije bilo na vidiku, bol u grudima joj je postajao sve jači.

Tek na nekoliko metara, kroz maglu je nazrela nekoliko drvenih epitafa. Prišavši jednom, pročitala je; „Onaj koji stalno brine, plaši se i jada, i gleda da pridobije i najsitniju korist“ !

Izbezumljeno i sa još jačim bolom u grudima, osvrnula se oko sebe i ugledala još jedan na kojem je bilo urezano; „Oni koji su mislili da vole a ipak su živeli od toga da drugi vole njih“!

Srce i „želja“ su joj probijali grudi kao zemljotres dok je trčala Dolinom, sumanuta i zaljubljena, ali Kopača više nije bilo, kao ni epitafa. Zastala je, obuzdavši se nekakvim svojim pročitanim mantrama za „bolji život“ koje joj nikako nisu pomagale, i zapazila u jednoj raki kovčeg. Prišavši joj, ugledala je urezano na njemu; „Zakletve i priče umesto pogleda i ruku“!

-Da, pogledi i ruke, sad razumem, ali zašto nije zatrpan- zapitala se, a onda ugledala lopatu zabodenu u neku obližnju humku, na kojoj je već bio venac od ruža i traka koja je bila na lopati, na kojoj je pisalo;

- Ako postanemo samo objekti tuđeg posmatranja i mišljenja, naše ličnosti su mrtve čak i za nas, pa još ako druge, drage i voljene počnemo da doživljavamo kroz tuđe posmatranje i doživljavanje njih, mrtvi smo i mi, kao i one za nas, u paukovoj mreži naše (ne)svesti ...A jer snove cenimo manje nego život, izgubićemo ih zauvek a da ih nikada nismo do kraja spoznali i osetili...Ave! Životu...Vale! Smrti...e converso! –

Žena je provlačila dugačku traku kroz svoje neurotično drhtave prstiće, ali dalje je sve bilo bez reči, samo iscrtani simboli...Prazno!

Pala je na kolena i počela da plače i proklinje;

- Gade sa kapuljačom, prokleti lešinaru, Kopaču Grobova, Heraklitovo kopile mračne sadašnjosti, „uzeo“ si me, volela sam te a ti ništa nisi za mene uradio, a ja sam sebe dala za našu ljubav, dovodila te u svoju kuću, doživljavala te u nebesima, svaki i po ceo dan te „čekala na prozoru“...

- Da, a sada me zakopaj u Dolini Srca – reče glas Kopača koji njoj više nije bio vidljiv kroz objektivizaciju tuđeg posmatranja, - pa više neću postojati, samo za tebe, naravno! Dalje ćeš sama biti Kopač, kao i svako što je, sa svešću o tome ili bez nje, Kopač svoje urlajuće jame sutrašnjice koja te mamuza kao kobilu u ljubavnom zanosu dok ti pripadaš samo sezoni parenja...I poslednje što ti imam reći a što nećeš shvatiti je; Divno je što nema Boga već bogova...za mene, za tebe, za sve nas i u svima koji smo to spoznali...Ne ja, ne ti, već Mi! Uprkos onom što nas okružuje i zahvaljujući svom duhovnom bogatstvu, izabraćemo neki od puteva kojima se nije išlo i time pokazati da ne postoji samo ovo jedno „sunce“ već još mnogo njih koja se rađaju i zalaze bez „nas“...Ka njima mi težimo uživajući u svom biću i ne zaboravljajući ni jednog trenutka sva zla ovih bića na ovoj divnoj Planeti...- Završio je glas Kopača, dok je Žena i dalje govorila, no daleko od Doline Srca, iako se u njoj beznadežno i još uvek nalazila...

Igor Rajović