Dragiša Pasuljar

Dragiša je bio samo jedan od domaćina iz brojne familije Pasuljara. Kakva familija, takav i nadimak. Puka sirotinja. Pasuljari, prezimenom zvanično Tomić, slovili su za poslednje u selu. Vazda sluge i nadničari. Osim proje i golog pasulja, za drugu hranu nisu znali. Tako je bilo od vajkada. Zato ih prozvaše Pasuljarima.
Dragiša je bio čovek slabe pameti. Nije umeo da računa, a da čita i piše nije naučio ni nakon teških i svakodnevnih batina od strane učitelja. Takav ode u vojsku, takav se i vrati iz vojske. Posle vojske priženiše ga devojkom blentavijom i od samog mladoženje. I ne samo da je nevesta bila tupa i slaboumna, već nije mogla dobro ni da izgovara reči. Nekako je mumlala i vrskala, da se čovek morao zamisliti šta mu je htela reći. Ili si morao više puta da je zapitaš šta reče, dok, najzad, ne shvatiš o čemu se radi. Uz to bila je i nagluva, no Dragiši to kao da nije previše smetalo. Ali bila je jedra i čvrsta i izrodi mu dva sina, jednog za drugim.
Deca su rasla u oskudici. Obučena u prtene gaće i vunenu bluzu, jurcala su bosonoga po blatu i prašini. Kako kad. Ujutru bi isterali dve koze na pašu. Uz nekoliko kokošaka, to je bila jedina stoka koju je Dragišina kuća posedovala. Kozje mleko, nadrobljeno hlebom, ako ima, češće kukuruznom projom, deci je predstavljalo svakodnevni zalogaj. Za roditelje često ni toga nije bilo. Mada se Dragiša prihvatao svakojakog posla. Kopao je vinograde i kukuruze za nadnicu. Kosio seno, premda u tom poslu nije nešto naročito vičan. Pomagao je kod klanja tovljenika. Jednom rečju, radio je sve što bi od njega zatražili oni koji su uslugu mogli da plate. Nekad novcem, a uglavnom u namirnicama ili po kojom isluženom i iznošenom košuljom, pantalonama, u najboljem slučaju kakvim demodiranim kaputom.
I tako je prolazio život. Dragiša se navikao. Ničemu se boljem nije ni nadao. I njegov otac je proživeo na sličan način. Brat, isto tako sa svojom porodicom. Kao i mnogi drugi u selu. Istina, bilo je gazdaških kuća. Makar ih je Dragiša takvima smatrao. No, to su drugačiji slučajevi. Nasledili imanje od roditelja, velike kuće, štale, obore... Sve puno kao oko. Tu su šume, vinogradi, stoka... A on? Jedva straćaru sa dve sobice i četrdeset ari peskovite, neplodne zemlje. Ali, dobro je da su svi zdravi i živi!
Dragiša je najviše voleo kad ga pozovu da okupa mrtvaca i da ga obuče i spremi za sahranu. U takvim situacijama bi njega obavezno pozivali. I tada su bili darežljiviji hego obično. A bilo je hrane i rakije u izobilju. Kad bi ovaj posao svršio, onda bi trčao da kopa grob. Kao grobar dobijao bi još i dar. Peškir, ređe košulju, a za trpezom nakon sahrane sedeo bi kao prvi. Odmah uz popa. U danima kada nije bilo umiranja, Dragiša Pasuljar je tumarao okolnim šumama i postavljao kljuse za lov divljači. Razjapljene čelične čeljusti vešto je maskirao sasušenom travom. Postavljao je kljusu na mestima gde su srne i zečevi pasli sočnu travu. I kada bi neka neoprezna životinja dodirnula metal, zatvorila bi se ona kljusa i šiljci bi nemilosrdno priklještili nogu očajnici. I ma koliko se otimala i rikala ili cvilela, nije se mogla otrgnuti. Kljusa je bila vezana za drvo. Posle bi Pasuljar prišao i sekirom ućutkao ranjenu životinju. Morao je brzo da reaguje. Za ovu rabotu išlo se u zatvor. I milicija je tukla slične prestupnike.
Dragiša je najrađe lovio oko napuštene i pomalo urušene crkve Svete Nedelje. Ova crkva je bila podalje od sela i u njoj se nije vršila služba. Na drugom kraju sela postojala je još jedna crkva. Ruska crkva, podignuta u čast ruskog plemića koji se kao dobrovoljac borio na strani Srba u ratu za oslobođenje od Turaka. Pukovnik Rajevski je poginuo u ratu, a njegova bogata porodica podigla je prelepu crkvu i zajedno s povećim imanjem poklonila je srpskom narodu. U ovoj crkvi je vršeno bogosluženje, a crkva Svete Nedelje je nekako ostala po strani. Doduše, svratio bi pokoji meštanin da zapali sveću i da se napije vode s obližnjeg izvora. Takav bi obavezno ostavio i nešto novca. Uglavnom metalnog, mada je bilo i sitnijih papirnatih novčanica. Pritisnute kamenčićem da ih vetar ne otera.
Prolazeći često pored crkvice, u potrazi za divljači, Dragiša je zapažao ostavljeni novac. Nije bio posebno religiozan, nije čak umeo ni čestito da se prekrsti, ipak se nije usuđivao da uzme ni žutu banku. I na samu pomisao na to podilazila ga je jeza. Nema ko da ga vidi, kao što ga nisu mogli opaziti ni dok je hvatao srne i zečeve. Katkad i lisice i ježeve, premda mu to nije trebalo. Ali se hvatalo na kljusu i ono što ne želiš. S druge strane dešavalo se da nema para ni duvan da kupi. Cigaru da zavije. A na veresiju mu ne daju. Teško je plaćao uzeto na veresiju. Primetio je da novac dugo stoji u crkvi. I da se vremenom uvećava. Sve dok posle dužeg vremena ne bi svratio parohijski pop i sve pokupio. I tako Dragiša je u dva navrata bio nameran da uzme nešto sitniša iz crkve, ali se u poslednjem trenutku predomislio. Treći put nije. Nešto mu je trebalo više nego obično, mada se kasnije nije mogao setiti zbog čega. Pokupio je na brzinu onih nekoliko papirnatih novčanica i sav metalni sitniš. Brzo je šmugnuo u šumu i kući se vratio zaobilaznim putem. Poneo je naramak suvih grana koje je pokupio usput. Da izgleda kao da je išao po drva. Novac je krišom sakrio u šupljinu stare šljive iza kuće. Ženi nije smeo da kaže šta je učinio. Za decu nije brinuo da mogu da zavire u šuplje deblo. Videli su zmiju kako jednom prilikom ulazi u tu rupu i potom su u debelom luku zaobilazili to drvo.
Dragiša je odlučio da ne dira novac neko vreme. Da vidi šta će desiti kada pop primeti da nema para u crkvi. Prve večeri mu san dugo nije dolazio na oči. Vrpoljio se po slamarici, okretao, duboko uzdisao. Zabrinula se njegova Jordanka. Tako mu se zvala žena. Uplašeno je blenula u izmučeno domaćinovo lice pokriveno od znoja ulepljenom kosom. Dragiša se odjednom prenuo iz košmarnog sna. Brzo je otrčao do bunara i dugo se umivao. Kad se napokon vratio u kuću, ništa nije prozborio do večeri. Izmučen nesanicom svalio se u trošni krevet. Međutim, scena od prethodne noći se ponovila. U još težem obliku. Padao je u san, skakao po krevetu, budio se okupan znojem. Drhtao od hladnoće, da bi odmah potom bacao ono malo odeće sa sebe. Potom bi nakratko zaspao, ali nedugo zatim ripio kao oparen iz kreveta.I tako do jutra. Jordanki na njeno uporno zapitkivanje šta je sanjao, nije hteo ni reč da kaže!
Ujutru je već bio slomljen kao da je kola vukao. Na nesreću i stariji sin pade u postelju. Dete je gorelo od temperature. Jordanka oljušti malo pozajmljenog krompira, stavi koru na vlažnu krpu i omota detetu glavu. Kuvala je šerbet i silom sipala dečaku u grlo, ali ništa ne pomaže. Dete samo što dušu ne ispusti. Dragiša je grcao u sebi od nremoći i očaja. Jednako je uzdisao. I brisao suze štrokavim rukavom. Umor ga savlada. Zaspao je pored sinovljeve glave. Nije znao koliko je spavao, kad odjednom skoči unezveren. Ponovo je bio gola voda. Ništa ne govoreći otrča do šljive iza kuće. Žurno zgrabi zavežljaj iz rupe u kome je bio sav novac i što je brže mogao otrča ka crkvici. Nije se obazirao na iznenađene seljane i pastire koje je mimolazio. Stigavši do crkve, priđe izvoru i vrati sav novac. Papirne novčanice pritisnu parčetom ćeramide. Kući se vratio okrepljen i veseo.
Nekim udom i njegovom dečaku bi nešto bolje. Jordanka je mumlala radoznaloj komšinici da od krompira nema boljeg leka za vrućicu. Dva dana kasnije dečak je trčao po požnjevenoj strnjiki. Dragiša dugo nije hteo da se poveri čak ni Jordanki. A onda mu najednom dođe da olakša srcu. Ispričao joj je za novac koji je, kako reče, samo hteo da pozajmi. Ali onda je usnio nekog čoveka sa dugom kosom i bradom koji mu u snu kaza da pare odmah vrati. Prve noći je mislio da je to slučajno. No, kada se isti čovek pojavi i druge noći, Dragiša Pasuljar se već ozbiljno zamislio. Tada se i dete razbole. I kad je ono ponovo utonuo u san, isti onaj čovek mu se ukaza u snu. Sada je već bio mnogo ljut. - Idi vrati ono što si ukrao. Stradaće ti deca!
Dragiša se više nije premišljao. Iako slaboumna Jordanka nije sumnjala u reči svog domaćina. Njegove reči saopšti prvo jednoj komšinici, potom drugoj, trećoj... Kad se priča raščula mnogi znatiželjnici su tražili od Dragiše da im lično ispriča o tom događaju. I Dragiša je besedio. Sve onako kao prvi put što je govorio.

Autor Miodrag Tasić