Drago moje sve

Draga moja prolaznosti, vidim ti sjaj u očima, pa slutim tvoje dubine. Kako je bolno kada za nama ostaju samo senke prošlosti. Pitam se da li, ipak, negde žive ti delići lepih momenata?

Draga moja naivnosti, dete moje milo, tako sam srećna što živiš u meni životom trulog bogataša! Rasipaš svoj smeh i radost i ne razmišljaš od čega ćeš živeti sutra...da, sutra je sutra, baš te briga, tvoj je odgovor. Još čujem kako se smeješ. Ej, umrećeš sa smehom, a smejaćeš se i kada ne budeš živa, tako to rade večita deca u odraslim ljudima! Na pridike i opomene onih“umrlih“a živih se ne obazireš! Nema te istine u kojoj nećeš naći životnu radost, ma kako bolna bila!

Draga moja nežnosti, samo budi tu, tako jedinstvena i jaka u svojoj slabosti...

Draga moja čekalice, ti što Boga moliš za ljubav u kojoj jesi i koja jeste u tebi, ti nezasiti, razmaženi stvore! Kako to izgleda biti ispunjen i prazan u isto vreme? Isto je, je l' da, kao da si i sluga i gospodar. A, to može biti samo ljubav, rekoh negde! To je tvoj pečat drekavcu od žene! Puna si ljubavi, a trebaš je! Valjda ćeš sazreti jednog dana, ili nećeš, znam da je tebi svejedno...

Draga moja sudbino, živote, samo napred! Put je put, dug je dug, a ja nisam kukavica! Volim te svakako, čak mnogo jače i iskrenije nego ikada! Daj, nabaci još neko čudo, da zadrhtim od sreće, da se onesvestim od dodira, da zaronim od uzbuđenja, da proletim kroz galaksije, da prođem sve nivoe igrice i započnem nove i opet isto i opet jače i surovije sve dok mi duša ne umre od ljubavi, zbog ljubavi i sa njom do kraja, beskraja, kako god...

Drago moje sve, sad bih da opsujem, ali mi se ne da, ne bih da povredim ono dete u meni...