Dug

Kad stvoriš porodicu, svaki odlazak od njih je bol. Cepanje! Deo sebe im ostavljaš, a deo njih nosiš sa sobom. Ovo jutro je rezbarilo Milutinovo srce. Stežući ga bodljikavim rukama, zabadalo je ledeni nož duboko u njegovu dušu. Četiri ujutru, sinoć je spakovao stvari, ali ne i sebe. Nije bio spreman, a nije ni želeo da budi ženu koja mu je sinoć skresala u lice mnogo toga što nije želeo da čuje. A reči su kao žar! Iskre iskoče kad im se najmanje nadaš, naprave haos u glavi, srcu! Noć bez sna nije ublažila njene reči. Jutros su ga bolele još više, kopale su duboko po njegovom srcu, duši, kao da će tu ostati čitavog života! Nisu se razumeli, Petra je mislila da je ona žrtva, da je Milutin ostavlja sa problemima, a on je znao da samo odlaskom može da ih reši! Proklete pare! Nešto u životu mora da se žrtvuje! Milutin je znao da je žrtva cela porodica. Svi će biti drugačiji kada se vrati! Deca će postati ljudi, a za njega će to vreme biti zauvek izgubljeno, bez tragova sećanja u njemu.

Surovo vreme devedesetih nateralo ga je da proba hleb sa sedam kora. Jeo je domaći, onaj sa rupama, mek kao duša, jeo je i kupovni, koji brzo postane jučerašnji, lomio je zube na seljačkoj pogači, drobio je tvrdu proju u vareniku i kiselo mleko, a jeo je i onaj inflacioni, milonerski! Ali ovaj, pečalbarski hleb, još nije okusio. E sada je došao red i na to! Na hleb naš nasušni. Čekaju ga poslovi koje nikada nije radio, ali ga to nije plašilo. Ovo zlo vreme, vreme sankcija, ratova, lopovluka, pa opet ratova, i tako u krug,  tražilo je  od njega da se uhvati u koštac sa životom, da savije kičmu za svoju decu, a da ostane uspravan zbog njih! Po redu letenja, avion za London poleće u dvanaest, pa je na aerodromu trebalo da bude oko deset sati. Sve je isplanirao, hteo je  da se izvuče iz kuće neprimetno, jer nije voleo opraštanja. Ipak ga je zaboleleo to što se njegov otac nije setio ni ruku da mu pruži. Ni reč, ni pogled, otišao je na spavanje bez pozdrava, a možda se više nikada neće videti. Odgovaralo mu je što je stariji sin već bio Beogradu, a mlađeg… Mlađeg nije hteo da budi. Plašio se opraštanja.

Neke misli manje bole ako se ne izgovore, ako umru pre nego što ih jezik pretvori u reči. Polako je okrenuo ključ u bravi, uzeo torbu i uhvatio hladnu kvaku… Tek tada je osetio njegov dodir. Ruke su mu još bile tople od tople postelje, a već je imao jaknu na sebi. Bio je obučen kao da on leti u London.  

- Što ne spavaš, dušo moja...? - prošao je prstima po njegovoj tršavoj kosi i pogledao ga u oči. Bilo mu je drago da se neko setio da ovo nije obično jutro. Ovo jutro je porađalo teške odluke, u Milutinu je budilo strah, a uspavljivalo ono malo hrabrosti koja mu je ovog jutra bila tako potrebna.

- Ne spava mi se... - rekao je tiho i pružio ruku prema torbi koju je Milutin čvrsto držao.

- Ja ću... - prepoznavši svoju tvrdoglavost u njegovom pogledu, Milutinov stisak je popustio. Stefan je uzeo torbu u ruku i odlučno otvorio vrata kuće. Napolju ih je čekao zubati novembar, mesec u kojem se gasila priroda, a u kojem su cvetale samo Milutinove dileme. Kuda, kako, zašto, pitanja su krunila njegovu odlučnost…

Pogledao je u iskrene oči svog sina i znao je. Znao je da je dug prema svojoj deci najveći dug! Stariji sin je upisao mašinstvo, a mlađi, ovaj koji mu je sada oteo torbu iz ruku, pre mesec dana je krenuo u srednju školu. Razlika između njih je bila četiri godine, pa su bili potpuno različiti! Dva sveta, dva različita karaktera, ambicija i njeno totalno odsustvo. Ali, imali su jednu, najvažniju zajedničku crtu! Bili su dobra deca, dobri ljudi, bolji od svojih roditelja, što je svakom roditelju cilj! Otac i sin su išli jedan pored drugog odlučnim koracima i ćutali. Ćutali i odlično se razumeli. Milutinovo srce je bilo puno, svakim korakom je bio ponosniji na svog sina, činilo mi se da su ovog jutra obojica položili najvažniji ispit. Gledajući ispred sebe, izbegavali su da se pogledaju u oči, izbegavali su bol. Ali bol je strpljivo čekao da Stefan na stanici pruži torbu svom ocu i kaže mu ono što je Milutin očekivao da čuje od svog oca.

- Pazi se, London je džungla... - Milutin je skrenuo pogled sa dečjih, vlažnih očiju i brzo ušao u autobus. Tražeći svoje sedište, skinuo je kapu sa glave i njom pokupio jutarnje suze. Nisu to bile suze  tuge, već suze sreće! Suze zahvalnice, jer je imao za koga da se bori...   

Bratislav Rosandić