Duša u koferu (drugi deo)

Dva dana sam pokušavala da pozovem jedan jedini broj koji je postojao u Verinom telefonu. Bio je stalno nedostupan. Ostavila sam nekoliko poruka na govornoj pošti, objašnjavajući ko sam i zašto je telefon kod mene.Napisala sam adresu i svoj broj telefona, uz molbu da mi se javi kad pročita poruku, ali odgovora nije bilo. Trećeg sam dana, u rano prepodne, povela decu, Luku i Anu, u park nedaleko od kuće, i dok su veselo skakali po trambulini, prišla mi je visoka crnokosa žena i pitala na srpskom, da li imam upaljač. Iako sam bila iznenađena što mi se obraća na mom jeziku, klimnula sam potvrdno glavom i dala joj, bez pitanja. „Ja sam Dragana. Vera je moja majka.“ Tiho je izgovorila i vratila mi upaljač. Bezbroj pitanja mi je brujalo u glavi, ali sam bila toliko zatečena da nisam umela da prozborim ni reč. „ Hvala vam što ste bili dobri prema njoj, i molim vas, dajte mi taj telefon. Darija, moja kći, mi je sve ispričala. Nju su pustili, odmah, jer joj je otac policajac, pa je za nju sredio. Majka je još uvek u bolnici, i nije dobro.“

Sele smo na klupu, dok su deca pravila kule od peska u bazenčiću pored nas, i ispričala mi je svoju priču. Priču zbog koje ne mogu da zaspim noćas, priču vrlo sličnu onoj koju sam i sama preživela pre desetak godina. Udala se vrlo mlada, odmah posle srednje škole. Bio joj je prvi momak, volela ga je, verovala da je to ljubav za ceo život.  Bio je visok, lep, nežan i pažljiv, i bio je policajac. Kada se zaposlila kao medicinska sestra u lokalnom domu zdaravlja, počela je tortura. Ispitivanja, praćenje, čak i zabrana da ide na posao, jer, tamo rade lekari koji po ceo dan spopadaju  lepe medicinske sestre, pa zašto bi ona bila izuzetak. Nije vredelo nikakvo njeno objašnjenje, jednostavno, njegova je ljubomora bila patološka. Kada se rodila Darija ponadala se da će ga to promeniti, ali, naprotiv, postao je još gori. Verbalna maltretiranja su  zamenili šamari, svaki put kad bi ga dete plačem probudilo, a on se tek vratio iz noćne smene. Život joj se pretvarao u pakao, ali joj niko nije verovao. On je sa svima bio ljubazan, prijatan i nasmejan. Idealan otac i muž, kako su svi mislili. Pre godinu dana je pretukao, jer je podnela zahtev za razvod. Kada je prijavila, došla joj je ekipa njegovih kolega  koji su joj dodatno zapretili, da će imati posla s njima zato što im bruka i prijavljuje  najboljeg od njih. Tada je prelomila, spakovala najosnovnije u mali kofer i  otišla od kuće. I iz grada, i iz zemlje.  Dariju nije povela, jer ona nije htela da ide . Bila je pred maturom, htela je da studira, a otac je prema njoj bio dobar. Ipak, tešila se da je njena majka blizu i da će je paziti i biti joj oslonac.

 Kada je otišla, njegov se bes obrušio na kćer. Vera je pokušala da zaštiti unuku, ali nije mogla ništa da učini. Zato su krenule kod nje, ali je on saznao za to i sprečio ih. Sad je ucenjuje majčinim zdravljem i životom, jer misli da će se ona zbog toga vratiti. Slušala sam je, s grčem u želucu i suzama u oku.Zagrlile smo se, ćutke. Dala sam joj majčin telefon. Ustala je i pošla, pogurenih ramena, sporim, umornim korakom, dok su prve kapi prolećne kiše nestajale u prašini iza njenih koraka.