Dva šamara (prvi deo)

Probudio se posle još jednog prespavanog, slobodnog dana, umorniji no što je legao. Poslednja limenka lošeg Karlsberga gledala ga je izazivački sa stola. Kroz tanke zidove iznajmljene sobe u hostelu za nemirne duhove poput njega, čuo se glasan kikot neke pripite žene. Braća Rumuni opet imaju žurku utroje, pomislio je, dok  je vadio iz frižidera načetu konzervu pasulja i pokušavao da nađe telefon u nekom od džepova pantalona. Samo trinaest propuštenih poziva, uglavnom kolega građevinaca s kojima je radio, i jedan od Svetlane, zbog kojeg mu je srce preskočilo dva otkucaja.

Sina, Nemanju, nije video skoro pune tri godine.

Bio mu je rođendan, jedanaesti, uzeo je tri slobodna dana, našao  zemljaka koji prebacuje preko granice bez mnogo pitanja za dobru lovu, kupio poklon, najnoviji Barsin dres, trenerku i fudbalsku loptu i posle trideset mučnih sati u bunkeru između banana i mandarina, stigao u oronulu varoš, na obali Tise, iz koje je  netragom nestao kada je plavokosi dečak imao sedam godina.

Nije imao mnogo izbora tada, mučenje po sudovima i  borbu sa Svetlanom i advokatima zamenio je mučenjem dobrovoljnog izgnanstva. Nikada detetu ne bi mogao da objasni zašto je ošamario njegovu majku, niti da se opravda. Ali, bes koji je do toga doveo i sada je osećao. Nije mogao otići nenajavljen, pa je pozvao Svetlanu i pitao za dozvolu da vidi malog i uruči mu poklon, ali je ona bila izričito protiv toga, pa je samo sačekao kad se vraćala s posla, tutnuo joj paket u ruke i otišao. Zastao je kod škole i sa bezbedne udaljenosti čekao da klinci pođu kući. Nije ga bilo teško prepoznati, i dalje je ličio na majku, samo je porastao u visinu. Ispratio ga je pogledom dok se udaljavao na biciklu, s drugarima i vratio se tamo odakle je došao, među  varioce i montere na jugozapadu Nemačke, koji su postavljali novu liniju gasovoda. 

Bio je još mamuran od piva i sna, skuvao kafu i otvorio prozor, napolju se prvi sumrak provlačio između baraka i kontejnera, vonjalo je po spaljenoj gumi i duvao je hladan vetar. Pravi novembarski.

Porcija pasulja s kobasicom se ugrejala, pa je na brzinu pojeo i oprao tanjir, pokušavajući da ignoriše zvuke iz susedstva. Odvrnuli su Šemsu na najjače, ali je i dalje mogao da čuje delove seksualnog čina koji je postajao sve glasniji, pa je obukao radnu vetrovku i izašao u mrak. Jedina kantina koja nedeljom radi bila je prilično daleko, ali nije imao više duvana, pa je nevoljno krenuo niz slabo osvetljenu ulicu.

Setio se Svetlaninog poziva u trenutku kad je telefon zazvonio u njegovom džepu i iznenadio se kad je video da ona opet zove. "Tata, možeš li doći? Mama je imala moždani udar, u bolnici je..." Nemanjin glas ga je zaustavio u koraku i umalo mu telefon nije ispao iz ruke. Veza se prekinula pa je s mukom, prstima koji su  poigravali od drhtavice koja ga je celog protresla, pozvao ponovo.

Sve što je saznao od uplakanog i uznemirenog deteta je da je kod kume, da su Svetlanu odvezli za Beograd u Klinički centar i da nije dobro. Tražio je da priča s kumom, ali je ona upravo zvala neke prijatelje lekare u prestonici, pa je zamolio da joj prenese da mu se javi.

"Biće mama dobro, sine, i ja krećem ujutru, vidimo se sutra.", rekao je i prekinuo vezu, nadajući se da dete nije osetilo strah u njegovom glasu, strah koji ga je zapljusnuo kao plima, parališući mu svaku misao.

Pola noći je hodao bez cilja, pa se vratio u svoju sobu, hladnu kao samica, spakovao najnužnije za put i pokušao da odspava tih par sati do svanuća.  Naravno, san nikako nije dolazio na oči i s prvim svetlom na istoku krenuo je teškim korakom ka gradilištu na drugom kraju još usnule švapske varoši.

Poslovođa, debeli dobroćudni Nemac u kasnim šezdesetim je tek došao i dok je otključavao vrata male kancelarije u kontejneru, objasnio mu je, na svom lošem nemačkom, situaciju, i zamolio za dopust od bar nedelju dana. Znao je da to nije po propisu, ugovor je bio vrlo jasan, ali nije imao izbora. Okruglo lice poslovođe se razvuklo u osmeh ohrabrenja, potapšao ga je po ramenu i obećao da će mu sve preostale dnevnice biti uplaćene na račun istog dana.

"Ti dođeš. I opet radiš. Dobar si, za moj posao. ", stisnuli su ruke, muški i krenuo je na železničku stanicu da uhvati prvi voz za Kajzerslautern.

 "Izdrži, Svetlana, stižem", ponavljao je u sebi u punom kupeu, boreći se s umorom i snom koji ga je savladavao na momente.