Dvorište

Dvorište je bilo nekako uzano, sa jedne strane niz niskih kuća, a sa druge žica koja deli dva dvorišta. Betonska staza koja je vodila od kapije do poslednje kuće u nizu nije baš delovala pravo. Kao i dvorište, i staza je bila kao pravljena samo za jednu nogu. Između staze i ograde bio je, paralelan sa kućama, niz šarenog cveća. Sve su to bili podosta narasli žbunovi sa krupnim cvetovima. S proleća i leti bilo je mirišljavo i nikome nije smetalo što je sve nekako stešnjeno. Ali kada počne jesen i krenu kiše, izgleda kao da to nije dvorište sa lepim cvetovima.
Dragoslava je živela u poslednjoj kućici. Imala je samo dve sobe koje nisu baš bile svetle. Nešto starog nameštaja i puno sećanja. Tu je odrasla i odatle krenula u školu. Činilo joj se da je tog prvog septembra sunce sijalo jače nego ikada. Za polazak u školu dobila je novu školsku torbu, baš onu iz izloga pored kojeg je prolazila svakog dana. Uz torbu je dobila i lepu manju torbicu za olovke i gumice. Jedva je čekala početak škole. Odveli su je pred veliku zgradu škole, naspram njene male kućice ovo je delovalo baš veliko. Puno dece, graja, sve novo. Baš joj je prijalo. Volela je školu. Uvek je bila prva koja je dolazila, a kad svi požure kući, ona je čekala da svi izađu i onda polako izlazi. Sve je to prošlo nekako prebrzo, upisala je gimnaziju, pa fakultet, ali njena kućica nije je puštala. Komšije iz dvorišta su čekale dan kada će ih pozvati na svadbu.
Dragoslava se zbog studija preselila u drugi grad. Sve novo, ljudi, zgrade, ulice. Stanovala je u stanu zgrade od šest spratova, koja je imala i lift. To je novina na koju nije mogla da se navikne. U početku joj je mnogo smetalo kretanje lifta, stalna buka i škripa, ali kasnije nije toliko obraćala pažnju. U novom gradu se baš zaljubila. Toliko da je mislila da je nestvarno, a bilo je i te kako stvarno. Desilo se brzinski, samo osmeh i dve reči i ona shvata da joj se dopao Milutin. Nije se isticao, bio je fin mladić iz novog grada. Zajedno su studirali, viđali se svaki dan. Dragoslavi više nego dovoljno. Svaki minut počinjao je mislima o Milutinu. Njeno biće je disalo za tren sa njim. Međutim, Milutin nije nešto pokazivao želju da bude sa Dragoslavom. Njoj se činilo da samo što nije prišao, ali to je ostalo samo na tome. Kao što biva, prolaze dani, meseci, a između njih se ništa ne dešava. Bolno shvata da Milutin ne oseća isto što i ona. Kao da joj je neko stegao srce i sve više steže. Milutin joj se bezbrižno smeška i ne sluti koliko ona pati. Pokušala je nekoliko puta da mu pokaže, ali to je sve nedorečeno, može da se tumači i ovako i onako. Posle mnogo neprospavanih noći odlučila je da se vrati svojoj kućici. Bio je to jedan kišni dan, svaka kap se odbijala o betonsku stazu i padala u blato sa strane. Dragoslavi se činilo da i njene suze završavaju u tom istom blatu. Sobe su bile još mračnije tog dana, hladnije nego inače. Zaspala je ne skidajući sa sebe polumokre stvari. Jutro je bilo maglovito i hladno, a pokisle stabljike cveća delovale su nekako crne i smežurane. Ali su njene, kao i vijugava stazica, a Milutina je ostavila u novom gradu, znajući da neće ni primetiti da je nema.

Jasna Stojković