Ej, živote! (drugi deo)

Pri kraju druge nedelje, nakupljena mokra drva su se osušila na suncu i već su se neki interesovali za cenu. Mile nije voleo da se cenjka, ali ni da proda za džabe. To su njegova drva, iz njegove „šume“. Jedini izvor prihoda. Nekoliko ljudi se muvalo na gornjoj plaži, a ispred restorana, jedan čovek je sedeo sam za stolom i pio pivo. Uhvati Miletov pogled i pozva ga rukom da dođe. Na trenutak se činilo da ga Mile nije ni video, jer okrenu glavu na drugu stranu i zagleda se u daleku drugu obalu jezera, ispusti težak uzdah. Ipak se poče penjati uskim kamenim stepenicama, nevoljnim koracima, kao da ga gore nešto loše čeka. A čeka ga onaj gad od Petra. Onaj ološ, onaj skot! Kako je koju stepencu prelazio, tako se dizao stepen Miletovog besa i rađali su se nova pogrdba imena. Stade pored stola. I ne pogleda ga u lice, nego desetak santmera mimo tog odvratnog bledog ružnog lica.

- Sutra uveče u devet. – izgovori jedva čujnim glasom koji je zahtevao bespogovornu pažnju i poslušnost. Popi pivo i ustade naglo i nespretno, udari telom u drugu stolicu i pođe prema parkingu. Sede u kola i odveze se putem odakle je i došao. 

Mile pljunu za njim neprimetno i opet u bradu sruči pogrde i psovke. Šta li je ovog tako mirnog i staloženog, kulturnog čoveka moglo da izbaci iz ravnoteže? Pogled mu poprimi onu čeličnu oštrinu koja prezirom seče. 

Sutradan, poštar donese pismo iz Ilinoisa. Sinovi su dobro, ali mlađi izgubio posao. Dok ne nađe drugi posao, usisavaće kuću jednom Amerikancu, pa će mu stariji brat malo pomoći. Izvinjavaju se što nisu mogli ni 100 dolara da stave u pismo, ali stariji sin i njegova žena sa dva deteta imaju velike obaveze... Uglavnom zdravo su... Naravno, Zore je obišla ceo komšulik i obavestila da je pismo od sinova i snaje i unuka došlo, da su dobro, Bogu hvala, da rade i lepo zarađuju. Da, jesu, poslali su pare, kako da nisu, svaki po 500 dolara! Radenka iz prve barake do njih je jedva suzdržavala zavist. Duvala je na nos i sitno kašljucala od nervoze. Ej, 1000 dolara! A ona jadna njena ćerka, udade se za poslednju sirotinju u selu. Da ne zasade i ne iznikne nešto, ne bi imali šta da pojedu. Još izrodila četvoro dece! Sve jedno drugom do uveta. Kad ih pita šta su doručkovali, oni u glas viknu ’poparu!’. K’o da su pečenje jeli! Šta su ručali ne sme ni da pita, nego izvadi hleb, iseče četiri debele kriške i svakom unučetu namaže po masti, malo posoli i stavi alevu papriku. Deca između sebe porede čija je kriška deblja i čikaju one kojima je za nijansu kriška tanja. Ali se ne svađaju. Smeju se i kikoću vazdan, pa legnu na krevet, a nogicama ’voze biciklu’ koju nikada nisu imali...1000 dolara, poče Radenka da se presabira koliko je to u dinarima i na pola računa baci plastičnu činiju na sto koju je upravo izbrisala. Činija tresnu pravo ispred Zorinog nosa i ona poskoči od iznenađenja. Prosto se uplaši. Ubrzo izađe iz Radenkine barake i već kada je kucala na druga komšijska vrata, zaboravi i na Radenku i činiju, razvuče celo lice u osmeh i onako buljavih očiju, spremi se za ponavljanje priče o pismu i parama...

Idući stazicom iznad sela koju su samo meštani znali, Mile je gazio kroz tanki mrak. Nije bilo mnogo zvezda na nebu, ali ih je bilo dovoljno da uz ono malo mesečine obasja voćnjake i usku beličastu stazu. Posle nešto više od desetak minuta, stiže do visoke betonske ograde i metalne kapije iza koje nije moglo ništa da se vidi. Samo se video krov prostrane kuće i nekoliko krošnji drveta. Polako podiže ruku i pritisnu na dugme interfona. Posle dužeg vremena ču se krupan ženski glas i upita:

- Jesi li to ti, Mile?

- Ja. – odgovori Mile.

Ču se zujanje i on gurnu metalna vrata kapije, koja se uz škljocanje zatvoriše. Pođe prema kući. Dvorište veliko, ali prazno. Nigde travke ni cveta, samo bela rizla, ko na groblju. Oko kuće tri jabukova drveta i levo od kuće jedan bunar pokriven plehom. Oh, kako bi on ovu rizlu pokupio u džakove i oslobodio zemlju. Pa bi onda planski  odredio gde će biti bašta sa povrćem, gde će Zore saditi cveće. Zasadio bi i koju voćku. Dvorište koje je zamišljao, nesvesno je bilo preslikano njegovo dvorište koje su morali pod pogromom da napuste, zajedno sa lepom novom kućom. Sanja ga noću, a danju ga vidi kao da je tu, ispred njega. Lepo njihovo dvorište i sto sa klupama u hladovini vinove loze gde su njih četvoro često sedeli, jeli, pričali i tu dočekivali goste. Njihova lepa Hercegovina i lepo selo kraj Mostara! Njihova kuća i u svakoj cigli kap znoja i kap krvi. U njoj stanuju ljudi koji i ne znaju šta sadrže cigle, za njih su cigle te kuće samo cigle – građevinski materijal. A za Mila i njegovu Zore, to su bile njihove cigle njihove lepe kuće...kao da su svaku posebno svojom rukom napravili, ispekli. Svaka je prošla kroz njihove ruke, svaku narednu su voleli kao prvu...Uveče, popadali od umora, sedeli su ispod svoje vinove loze i gledali svojih ruku delo koje su tog dana odradili i divili se i u sebi i naglas. Zore je po deseti put pljesnula rukama i radosno uzviknula ’Ja, lijepa li je, a Mile? Naša kuća! Je li lijepa, Mile?’ A Mile bi radostan odgovarao: ’Jes’, moja Zore, lijepa naša kuća, k’o carska da je!’ Dečaci su se igrali i razvozili kamiončićima pesak, punili i praznili, pravili hrpice, pa ih opet utovarivali, vraćali na gomilu, pa opet razvozili...Pevali su neku svoju pesmicu po nekoj poznatoj melodiji, ali sa svojim rečima: ’Lijepa naša kuća, kućica, naša kuća...’