Ej, živote! (prvi deo)

Iznad jezera razvlačila se magla. Pri obali je bila gušća zato što je tu voda bila plića i toplija. Mada je sve zavisilo i od prethodnog dana. Ako je temperatura bila preko 38 stepeni, u ranu zoru je i isparavanje bilo jače. Ova magla je bila posledica malo niže temperature, pa nije imala jačinu, ali je bila prisutna na celoj površini jezera. Vidljivost je bila dobra. Stari drveni čamac sa ostacima farbe raznih boja po čijem broju na osnovu brzog pogleda je moglo da se zaključi da je sigurno bio preko deset puta premazivan, klizio je zajedno sa jedinim putnikom. Pramac je sekao vodu, a vesla, pokretana polako, pravila su skoro nečujne klobuhe po površini vode. Sve je bilo usporeno, tiho, prosto nestvarno, sve dok se kroz vazduh ne prolomi zatomljena eksplozija sa suprotne obale. Ribokradice opet “love“ ribu dinamitom. Čovek u čamcu se i ne pomeri, kao da je bio gluv. Sedeo je mirno, dok su mu oči šarale površinom jezerske vode čas levo, pa desno, pa opet levo... Plava, samo na pojedinim mestima seda kosa, malo se slepila uz glavu zbog vlage, i od nje mu je i lice bilo blago orošeno. Na metar i po s leve strane čamca ugleda crno truplo drveta i, bez naglih pokreta, čovek se diže i malom čakljicom na tanjem, ručno pletenom konopcu zakači balvan. Prođe pored mokrog balvana i on krenu za čamcem, jer je drugi kraj konopca bio u čovekovim  rukama.

Magla se uveliko digla, dan je dolazio sigurnim znacima, budile su se obale, psi su počeli da laju, a sa obeju obala dopirali su ljudski glasovi. U maloj uvalici, koja nije mogla da se vidi sa glavnog puta, čovek privede čamac do betonske obale i jednom nogom kroči na stepenik a drugom privuče čamac. Na betonsku kocku koja se tu nalazila umota kanap čamca i tako ga usidri. Povuče konopac sa malim čakljama i dovuče do obale šest mokrih balvana različite debljine i dužine i jedno po jedno izvuče na obalu. Onda sede na najviši stepenik, izvadi ćit-papir iz jednog, a iz drugog džepa kesu sa duvanom, rasporedi ga duž olučasto savijenog papira, razvuče po njemu duvan, doda tu i tamo još po malo duvana i poče da mota cigaru. Oliza je i zalepi. Kao da ju je mašinicom uvio. Na jednom kraju malo sabi duvan, taj kraj stavi u usta, a onda kresnu šibicu i zapali drugi kraj iz koga su neravnomerno štrčali pramenovi sitno seckanog duvana. Duvan se zapali i odjednom sagore, a papir prihvati vatru, zažari se ceo krug i jednim cugom zapali se ceo vrh cigarete. Prvi dim pućnu, a onda drugi duboko uvuče, duže zadrža u plućima, pa ga onda uz glasan izdah pusti da se pravolinijski širi i rasplinje, slično magli.

Pri dnevnoj svetlosti se sada lepo razaznavalo lice i telo lovca na mokre delove stabla što su plutali po jezeru. Bio je sigurno visok metar i devedeset. Telo je bilo žilavo, bez izraženih mišića, već čitavo od njega i stvoreno. Reklo bi se, ni gram masti. Šake su bile čudo prirode: dlanovi ravni, široki, prsti dugački, jaki, na brdašcima dlanova žulj do žulja. Nekoliko ožiljaka loše sraslih i novih zasekotina, koje su sada, od izvlačenja mokrih stabala, od pritiska ponovo prokrvarili. A gornji deo šake – gospodski. Kao da nije pripadao istoj ruci i taj deo ruke prethodnom čoveku. Jeste da je tu i tamo bilo ožiljaka ali, blago prekriveni svetlim maljama, skoro se nisu ni primećivali. Nokti ravni, uredno podsečeni, prekrivali su osetljive jagodice. Nije bilo zanoktica i upaljenog tkiva. Čovek pogleda u svoje nokte i, držeći u jednom kraju usta cigaretu, izvadi iz zadnjeg džepa perorez. Dok mu je dim ulazio pravo u oči, on je gledao bez treptanja i suzenja oka. Valjda naviklo, pa više i ne oseća dim. Kratkim sečivom peroreza čovek očisti prljavštinu ispod noktiju, opra perorez i ruke u vodi i opet pažljivo zagleda nokte, da kojim slučajem nije ostala kakva prljavština. Ruke klaviriste sa dlanovima teškog fizičkog radnika. Sav je tako kontradiktoran i bio. Iako sirove snage, odavao je blagost u pokretima, a oči boje hladnog plavičastog iskaljenog čelika, umesto da seku pogledom, uramljene trepavicama, gledale su toplo i zamagljeno, kao da su probuđene iz nekog prijatnog sna.

Uveliko se smrkavalo kada je ušao u baraku. Punija, visoka žena, kratke kose i buljavih očiju, reklo bi se u poodmaklom stadijumu Bazidijovljeve bolesti, skoči na noge i brzo mu priđe, obrli ga rukama, a on svojima nju i tako poćutaše u tišini koji minut. Onda se brzo okrenu prema stolu, svuče sa tanjira i šerpe veliku čistu belu krpu i ukaza se pasulj prebranac, naravno, bez mesa. U teglu sa malo ajvara usu malo sirćeta, promulja poklopljenu teglu i sasu sadržaj u činiju pored tanjira. Čovek započe večeru i elegantnim pokretima posluži se i jelom, i hlebom, i priborom, po svim pravilima bontona. Buljave oči žene su pratile svaki njegov pokret, a usta su joj se široko osmehivala. Koliko se ona njemu divila! Boljeg i lepšeg čoveka na svetu nije videla niti će videti! Eto, to je njen čovek, njen Mile, sa kojim je izrodila dva divna sina. Bogu hvala, oni su u Americi, rade, žive svoj život. Ona ovde sa svojim Miletom živi lepo... Samo da je tih prokletih para malo više...