Ej živote! (treći deo)

Otvoriše se vrata od kuće i Mile uđe u predsoblje. U celoj kući je vladala polutama. Bile su upaljene neke male stone lampice sa abažurom od jedva deset santimetara prečnika. Stvari pohabane, neuparene. Mrzeo je ovu kuću iz dna svoje duše, kao što je mrzeo onog što ga je isterao iz njegovog doma, njegove Hercegovine. I ovo dvoje ljudi je mrzeo kao one nove stanare njihove lepe kuće, one uljeze.

Petrova žena je bila muškobanjasta žena srednjeg rasta, crne kose i tamnog lica. Niko se za njom ne bi okrenuo. Prošli pored nekog stuba, drveta ili nje, sve jedno bi bilo. Ali, imala je veliko bogatstvo i to je bio njen adut. Nasledila je i imanje i pare, a imala je i dobar posao i u svom poslu bila odlična. Radila je u svojoj knjigovodstvenoj agenciji, precizno, sve po zakonu i propisima. Klijenata je imala toliko da nije mogla da postigne. Zato je Petar bio glavni potrčko. Ubijali su se od posla da ne bi zaposlili još nekog i sav njihov život se sveo na rad i zaradu, na zaradu i rad. Decu nisu imali, što im je dalo još više prostora za zgrtanje i čuvanje para.

Iz druge sobe, pojavi se Petar, klimnu glavom prema Milu, a onda prema kauču. Žena je izašla iz sobe i njeni koraci su se čuli uz stepenice koje su vodile na sprat kuće. Nastade nema tišina. Mile uzdahnu bezglasno i poče da se svlači. Uredno je ostavljao svoju garderobu na gomilu i na kraju osta go. Imalo ga je šta videti! Iako u svojoj šezdesetprvoj godini, bio je lepe građe, i sve na svom mestu, kako je Bog propisao. Petar ga je zadivljeno gledao, ali to Mile nije mogao da vidi, jer je gledao na drugu stranu. Tog gada nije mogao da pogleda u lice, pa da mu život zavisi od tog pogleda. Priđe zadnjem delu kauča koji se nalazio oko sredine sobe. Raširi noge i razape svoje ruke kao da ih na krst stavlja. Jedna ruka na levi kraj kauča, druga na desni. Još jednom potmulo uzdahnu, ali sada je uzdah ličio na unutrašnji jecaj... Poslušno, kao rob tako raširenih nogu i razapetih ruku, navali se nad kauč i saže glavu. Iskrivljenih usta u grč bola, poniženja, stisnu zube i očne kapke ispod kojih pocureše suze... Petar smače sa sebe izanđali bade mantil i vidno uzbuđen, priđe Miletu s leđa...

Kroz mrak gornjom seoskom stazom, bauljao je čovek. Pogrbljen, zastajkivao je kod svakog drveta i kao pas dahtao. Slep od suza i slep od mržnje i prema drugom i prema sebi, jedva se držao putića. Nikako da se na vidiku pokaže naselje baraka. Imao je utisak da je kilometre prešao i da ga tek kilometri puta čekaju. Na čoveka nije ličio. To je bila ranjena čovekolika životinja. Neupojasana košulja mu zakači za jednu nisku granu i prosto ga povuče nazad. On se besno trgnu napred i ču se cepanje platna. Bez zastoja je produžio do sledećeg drveta. Savi se oko drveta i zagrli ga kao što brat brata grli i traži spas od njega i zarida kao malo dete. 

Sve barake su bile osvetljene iznutra. Samo jedna nije. Njegova. Kako stavi nogu pred prag, vrata se iznutra otvoriše i on uđe u Zorine ruke, pade joj na bolne rakom zahvaćene grudi, ali ona ga prihvati iako je bol razdirala. Dovede ga do kreveta gde se Mile strovali kao sa plafona. Otvori zgrčenu ruku i iz nje ispate nešto. Zore se saže i ispravi papir. 100 evra.

- Sutra ujutru, rano...- poče Mile – idi pravo kod lekara...uzmi one druge pare...i neka ti...zakažu

operaciju – kako reče, zapade u  polusvesno stanje. Samo je osećao da ga Zore svlači, briše mokrim peškirom pokvašenim u kofu tople vode.i ispira peškir, a onda ga opet briše. Onda ga obrisa suvim peškirom, presuče ga u čist veš i pidžamu. Pokri ga pažljivo i s puno ljubavi. Zagladi mu znojavu kosu, poljubi ga u čelo i to je bilo poslednje čega se Mijo sećao. Utonuo je u san bez svesti. Zore pored peškira u kofu stavi i krvave gaće i ode u kupatilo bez mašine za veš. Nali u lavor hladnu vodu i potopi peškir i gaće, a onda ih nasapunja peraćim sapunom i ostavi da odstoje. A onda poluglasno, da ne probudi svog lepog Mila, zakuka:

- Ej, živote! Ej, prokleti živote! Ej, proklet dan kada se rodismo, kada nam Bog odredi ovakav život...I mom Milu i meni!