Er-Ciza, kompletna usluga

Šiljate krovne forme ukrašene slepim miševima kada nastupi sredina sumraka, blizina groblja i brojnih prodavnica pogrebne opreme asocirale su mnoge na filmsku parodiju gotičke atmosfere, na porodicu Adams. Članovi redakcije su u šali konkretizovali podsećanje potragom za fizičkim sličnostima i karakternim crtama.

Kafanu „Kod Abe“, čije ime je nemoguće deklinacijski eksploatisati, jer se otima od padežnih formi kao i ovdašnji narod, delili smo sa kopačima grobova, prodavcima sveća, večnih odela, venaca i sanduka za pokojne, sa ožalošćenima i sa onima koji su usrećeni nečijom smrću, sa popovima koji se zagrevaju za opelnu pesmu ili osvežavaju posle pogrebnog teatra, sa kamenorescima i taksistima za mrtve. Redovno su tu i oni koji nam poručuju piće ili nas psuju sa susednog stola zbog plaćeničkog ili udvoričkog pisanja. Svi su oni šira familija naše novinarske porodice Adams. Ako dodamo i čitulje u novinama kao naš doprinos, eto kompletne pogrebne usluge.

– De, novinari, da vas vidim, ko sme da leti sa mnom? – Ciza se izazivački smejao prema našem stolu i nije se dalo videti je li je ozbiljan ili je otpočeo realizaciju nekakve šale.

– Marš u pizdu materinu! S tobom ni u „ladu“ ne bih smeo da sednem – izjasnio se prvi od prozvanih.

– Onim tvojim letećim motokultivatorom? Beži od mene, crni skeledžijo! – ponuda je opet odbijena kao malo pivo.

– Ha-ha! Lepo je što si proširio asortiman i što voziš i u carstvo nebesko. Verovatno si mudro procenio šta je potrebno nebeskom narodu, ali ja bih još malo po blatu ovozemaljskom... – i treći se bez dvoumljenja odrekao jedinstvne nacionalne šanse koje se sam dosetio.

Pošto sam bio skorašnja natrunica, Er-Ciza od mene nije ni očekivao izjašnjavanje.

– Imaš li ti na toj letelici dugme za katapultiranje kopilota? – pitao sam sa zebnjom da nije računao na mene, ali i formulacijom koja neće pokazati da ću biti pogođen u slučaju odbijanja.

– Ne... – malo je Ciza bio zbunjen.

– Onda ću ja...

– Ne seri...

– Ne zajebavaj čoveka...

– Kupljeno! – nisam se obazirao na odgovaranja.

– Sutra u pet popodne „Kod Abe“. Dolazim po tebe – bio je jasan u onome što me u tom trenutku najmanje interesovalo, ali iz ponosa nisam hteo da zapitkujem dalje, nisam hteo da arčim samopouzdanje važnim pitanjima.

Sutradan u redakciji nije bilo kao ranije, promenile se oči koje me gledaju i pitaju da li sam bio ozbiljan kada sam pristao da letim. I moje su se oči bile promenile, pitale su ih zašto odbijaju da lete. Oni nisu verovali da neko želi da leti, ja nisam verovao da neko ne želi da leti. Do podneva sam razvio jasnu situaciju u vezi sa odjekom moje odluke – jedino su me podržali deca i žena. Ha, da li u tome vide zgodu da me se otarase ili je letenje ono što nas čini porodicom? Znao sam da ću čas verovati u prvu, čas u drugu mogućnost, sve prema potrebi i zatečenom stanju stvari, ali ova druga me je trenutno značajno gordila i široko paunila.

Glodura je neko vreme mučila opaka dilema, pa u pogodnom trenutku pristupio je razrešenju:

- Da li planiraš i fotoaparat da poneseš?

- A šta bih drugo gore mogao da uradim za novine ako ne slikam?

- Dobro, ali vodi računa... – nerado je odobrio upotrebu tehnike, stavljajući da znanja da je ljudske gubitke jednostavnije nadoknaditi.

Pošto sam obećao da ću život dati za digitalnu kameru koja je kočoperno oko objektiva nosila poruku da je njena moć dva i po piksela, u to vreme – sila od sokoćala, kod kuće sam, kasnije, učetvorio konac za čišćenje zuba, to se ne da pokidati, i obezbedio je vezivanjem oko vrata, plašeći se potom da će mi lako odrubiti glavu ako negde zapne. “Gore je hladno”, upozorio me Er-Ciza ranije kod “Kod Abe”, pa sam rešavajući taj problem, obezbedio i sektor  gde sam najtanji. Obukao sam arhiboksericu i njenu kragnu postavio da se brine o tankoj šiji, pošto sam je namestio između opakog konca i belog i ponekad važnog mi grla.

Došao sam desetak minuta ranije “Kod Abe”, stavio na naslon stolice krme od crne bokserice i seo. Abe mi je poneo pivo na sto, ali sam mu signalizirao da neću. Gotovo se sapleo zbog odbijanja. Ustao sam i objasnio mu u prolazu da čekam Cizu, pa sam skoknuo do redakcije, u susedni lokal, po rezervne baterije za aparat. Tamo se Perunika nadčovečanski borio protiv sile kompjuterske i jedva dočekao da ga neko prekine, da dušom dane.

– Jesi li za kafu? – pitao je svečano kao da je u pitanju poslednja ponuda samrtniku, a zapravo je to i bio smisao, budući da on nikada nikome nije skuvao kafu.

– Jebi se, nekrofilu!

Neočekivano se pojavila i osoba koja je, pretpostavljao sam, iskreno brinula. One su retke i dužni smo da ih negujemo, da ih ni glumljenom nehajnošću ne povredimo.

– Ti ćeš stvarno...

Pomerili smo se iz redakcije, pošli smo nazad u kafanu.

– Ne mogu da propustim...

– Mislim da nije bezbedno...

– Zašto? Pa ti poznaješ Cizu duže nego ja. Da li misliš da je suicidno nastrojen?

– Ne to...

– Da li misliš da on ne vodi računa o sebi, da je nesmotren, nepromišljen...?

– On je pre samoljubiv...

– Nije palo na pamet, ali to je argument više. Ha-ha, biću bezbedniji na nebu nego ti dole! – uspelo je smirivanje i bilo mi je lepo, veoma lepo kada je zabrinutost prerasla u podršku. – Garancija mi je upravo to što on više voli sebe no mene!

Na putu do Cizine aviobaze dobio sam potrebna uputstva i upozorenja, a on je dobio odgovore koje je postavljao u stilu iskusnog psihologa. Sačekali smo desetak minuta da se uslovi optimalizuju, da se smiri istočni vetrić, koji nisam, istina, ni primećivao dok mi nije pokazao mernu spravu koju čine pobodeni  štap i krpa na vrhu.  Obišao sam i kontrolni toranj, koji se uzdizao iznad ozidanog hangara. Pista se protezala u pravcu istok – zapad, ili približno, čini mi se. Kada je otvorio vrata hangara, brzo me je gurnuo ulevo, kao da se trudi da sakrije desetine mrtvačkih sanduka uspravljenih u desnom delu.

– Molim te, nemoj ovo da pominješ u novinama! – pogledom je tražio dogovor.

– Ali, Cizo, biće šteta. Ha-ha! Kako da ne pomenem drvene skafandere za letenje? Hm, dobro, dogovoreno, bar me ne teraš da ih oblačim! Ha-ha! – nisam hteo da odugovlačim sa sporazumom.

Spakovao me je na zadnje sedište, uvezao sigurnosnim pojasevima, proverio mi obuću, odeću, upozorio da ne sme ništa da mi ispadne iz džepova tokom leta, jer će pogoditi elisu, onda ugledao oko vrata aparat na crvenom zubnom koncu i namrštio se, ali uz odobravanje.

Adrenalin i bojazan, neprijatnost u stomaku zbog džombaste piste, koja je sa tornja izgledala savršeno ravna a sada kao da se na dupetu vozim niz stepenište, odvajanje od tla kao skok u ponor. Ranije sam zamislio da je najvažnije da se uverim da Ciza kontroliše ovo čudo, da upravlja njime. Desetak sekundi od poletanja napravio je trzaj i skrenuo ka jugu. Leteći motokultivator ide tamo gde mu gazda kaže. To! Bojazan nestaje, ostaje adrenalin i zbrka pred očima – šta da gledam kada se sve vidi? Hvatam nasumični red i smirujem oči koliko to mogu. Adrenalin i krila! Nešto što nisam nikada osetio. To je jedno od tri posebna uživanja u mom životu. Veliki avioni su obična glupost, oni su soba koja leti, a ti nemaš nikakav konkretan doživljaj. Sa Er-Cizom dobiješ krila i dobiješ nove oči!

 Zoran S. Nikolić​