Erotoman (osmi deo)

Tačno u 06.30 zakukurikao je petao sa mog mobilnog telefona. Jedva sam otvorio oči i dozvao se u stvarnost. Kad pre, majku mu! Imao sam osećaj da uopšte nisam spavao, samo što sam se okrenuo s jednog boka na drugi, već je bilo vreme za ustajanje.

Bacio sam pogled na Marinu, čvrsto je spavala. Uh, šta bih dao za još jednu ovaku noć!

E sad, što mi je glava teška, to je već nešto drugo. To pripada onoj ružnoj strana života od koje se ne može uteći. Dan pokvari sve ono lepo što nam podari noć.

Svojevremeno sam čuo kabalističku legendu koja kaže da svaki čovak kada bude rođen dolazi na svet pozvan ali nepotpun i život mu se sastoji najvećma u traganju za svojom drugom polovinom, koja bi ga upotpunila. Ta sila koja nas vodi ka našoj nedostajućoj polovini je zapravo naša strast. Strast za celovitošću, strast za sjedinjenjem, strast za samorealizacijom u jedinstvu sa tim drugim, kao za sopstvenom misijom.

Život je promašen i bezvredan, ako kao nepotpuni i neostvareni napustimo pozornicu. Ako se ne sjedinimo sa našom drugom polovinom, onda bolje da nismo ni živeli. Milan Kundera, bezmalo kao da je žrec tog drevnog kulta, jednom prilikom je rekao: „Ljubav je čežnja za našom vlastitom izgubljenom polovinom“. Ako je to tačno, ja sam onda svoju izgubljenu polovinu pronašao. Naravno, to se nikoga ne tiče, ali nikome neću ni dozvoliti da me svede na bednog vozača viljuškara kome je to što 176 sata mesečno savija grbaču jedino što ima.

Istina je zapravo sledeća - ja prezirem neke moje kolege kojima je to što voze paletar najveći uspeh u životu. Čudna mi čuda. Premeštaš palete sa gotovim proizvodima s jednog kraja magacina na drugi. Utovaruješ u kamion ili istovaruješ iz kamiona te iste palete. Šta može biti lakše od toga, čitav život zavrtati i odvrtati šrafove? Mnogo je teže tegliti stenčugu na leđima dok je ne izneseš na vrh planine.

-Prištedi se malo. – rekao sam sebi oblačeći jaknu – Dan tek što je počeo, a glava ti nije baš u najboljem stanju.- čekalo me je osam sati užasa, plus odlazak i dolazak sa posla.

Na poslu me je dočekao šef.

– Danas mora da se isprazni leva strana magacina. – rekao je, umesto da mi najpre zaželi dobro jutro, eventualno pita kako sam i slične stvari iz elementarnog domaćeg vaspitanja.

Ništa mu nisam odgovorio, iako sam proključao od muke. Od posla neću moći glavu da dignem. A baš mi je trebalo malo vremena da iskuliram i u mašti oživim neki od noćašnjih izuzetnih trenutaka. Razvoziti palete nije naročito komplikovan posao, ali traži izvesnu preciznost, a za to su potrebni bistra glava i staloženost, i naravno koncentracija. A ja tog jutra nikako nisam uspevao da se sastavim. Kad sam četvrti put ivicom palete zakačio zid, onaj ugursuz je podivljao.

Počeo je da urla na mene kao sumanut:

– Gledaj šta radiš, oči ti ispale! Ovo ti je treći karambol od jutros!..

– Četvrti. – precizirao sam.

– Još mi se rugaš, bezobrazniče jedan! Pokazaću ja tebi, samo još jednom dođi tako naduvan!

Onda mi se uneo u facu:

– Dođeš li još jednom tako napušen, ideš na disciplinsku! A ti znaš šta to znači!

Toliko mi je bio podigao živac, malo je falilo da ga ne tresnem. Meni će on da preti otkazom – on, džukac seljoberski. Nek mi se još jednom unese u facu, ima da obrišem patos s njim. Onda ću da odem pravo kod direktora. Kuc, kuc, ja došao nenajavljeno, ali stvar je hitna: onaj moj šef je takva hulja i podlac, potkrada firmu. Vi to ne znate, na svakom popisu nedostaju gomile knjiga i on ih posle otpisuje kao škart, a u stvari nisu škart, nego idu na ulicu kod preprodavaca. Napraviću mu takvu igranku, ima da se puši. On mi pa zna ko je naduvan! On će meni da preti otkazom! E, videćemo čija će da bude poslednja...

Kao i uvek kad me ta budala istera iz pameti, smetnem s uma da je on rođak direktorove švalerke. A to onda znači da je diša mom kurva šefu i više nego rod rođeni – i ja sam onda u velikom problemu. Koliko god da sam u pravu, diša će držati njegovu stranu.

Pozlilo mi je. Po ko zna koji put hteo sam da se ugušim od tog poražavajućeg saznanja da sam nemoćan pred tom stokom, a ta stoka,  neće se smiriti dok ne ostvari ono što je naumila. A, u mom slučaju, to bi značilo – dok ne ubije u meni i poslednju trunku dostojanstva.

Nikako nisam uspevao da se smirim. Ruke su mi se tresle od besa.

Priznajem da sam malo preterao. Kad mi je okrenuo leđa, psovao sam mu sve redom. Mislio sam, niko me neće odrukati, i neće baš svaka moja reč stići do njega. Nije ovo prvi put da smo se dokačili, ali bogme  nikad ovako ozbiljno.

Nebo je bilo svetlo i prozračno, 20 stepeni Celzijusa, pisalo je na ekranu telefona, a mislio sam da ima više. Možda zato što je u meni kuvalo. Inače, oduvek me je radovalo kad meteorolozi promaše, najave kišu, a kiše nigde na vidiku. Ovo je baš takav dan, mislio sam. Kao stvoren da nas zavara i od nečeg bajkovitog pretvori se u košmar.

Iz mene samo što munje nisu sevale, a drugi su opušteno prelazili preko fabričke kapije široko se osmehujući. 

Marina i ja smo imali dogovor da se čujemo oko šest. Ko zna, mislio sam, možda ponovimo ono ludilo od sinoć. Njeno ozareno lice titralo mi je čitav dan pred očima. Mora da joj se svet pretvorio u cvetnu baštu okupanu suncem u kojoj ptičice pevaju. Ali ako mi po glasu provali da nisam sam svoj, uprskao sam stvar. Znao sam to dobro – onda nema ništa od reprize našeg ljubavnog maratona.

Sad, da li su bila u pitanju čista posla ili ne, vrag bi ga znao. U povratku s posla greškom sam sišao iz busa dve stanice ranije i nabasao na kiosk. Pogledom sam zakačio i nekoliko napadno istaknutih naslovnica.

„ISKOPALI OČI PREDSEDNIKU!“

Pisalo je preko pola naslovne strane Glasa istine, a ispod je bila slika našeg predsednika koja je ilustrovala naslov.

Zavukao sam ruku u džep, izbrojao novac i kupio tabloid.

Kopkalo me je da saznam šta smo mi to Bogu zgrešili, mora da su već uveli vanredno stanje. Nema koncerata, nema bioskopa, nema utakmica… Šta da radimo kad nam je neko oćoravio predsednika? I ko je to uradio?

Neki subverzivni elementi, pisalo je u tekstu. Tačnije, dvojica njih, koje su naši organi vlasti brzo priveli pravdi.

-Takvima ne treba suditi! Treba ih streljati po hitnom postupku, za primer drugima! – pisalo je u redakcijskom komentaru. Ovde treba čvrsta ruka, disciplina! Bar malo da zaličimo na neku normalnu državu.

Živo me je zanimalo kako je tim subverzivnim elemtima to pošlo za rukom.

Evo šta je pisalo:

Negde posle ponoći, čim su opusteli trgovi i ulice, predstavljajući se kao simpatizeri političke partije našeg predsednika, dve bitange adolescentskog uzrasta prišljamčile su se čuvaru bilborda nedavno postavljenog na obodu Kalemegdanske tvrđave. Kao, u gradu je živa dosada, kurvice se razbežale po splavovima, a njima se ne ide kući, pa, ako ne smetaju, i oni bi malo da drže stražu našem predsedniku, to je i njihova sveta dužnost. Kakav idiličan susret, rekao bi neki naivko poput ovog zlosrećnog čuvara, koji nije ne sanjao šta mu se sprema. On je malo gledao u zvezde, malo u flašu šljivovice, dar njegovih novih prijateljia. Oni su ga razgalili pričajući mu masne viceve i nutkajući ga čipsom i kikirikijem. I posle nekog vremena, pošto se ovaj se skroz opustio i pažnji rekao zbogom, jedan ga je mlatnuo cepanicom po glavi, onda su ga obojica svezali za stub bilborda pa jedan drugom dali lopovske. Onaj što se uspentrao gore divljački je bajonetom iskopao oči predsedniku. Taj je posle, kad su ga pritegli u murji, priznao da je bajonet bio iz Velikog rata, uspomena na njegovog pradedu junaka. Jednog od onih slavnih hiljadu i trista golobradih mladića što su lili krv za krst časni i slobodu zlatnu, o kojima se još može naći poneko slovo u školskim udžbenicima i istorijskim čitankama.

– I deda bi danas uradio ovo isto. Ali odistinski! Probušio bi gada i uzviknuo bi: Živela Srbija! Ne bi se zamajavao njegovom slikom kao mi!

Ako se ovaj ne drogira, onda sam ja lud – prokomentarisao je neko od inspektora, a ostali su mu dali za pravo. Potom su pozvali očeve tih mladića i kada su ovi dotrčali da vide za šta su njihovi sinovi optuženi, saopštena im je tužna vest. Imaju minut vremena da se izjasne. Ako neće da robijaju sa svojim potomcima – A valjda nisu tolike budale! Ili možda jesu?! – moraće da pokažu lojalnost uvaženom gospodinu predsedniku i Otadžbini. Kako? Tako što će smesta zavrnuti rukave i pljunuti u šake, i onda u prisustvu vlasti kao svedoka, izlemati svoje pametne sinove. Što ih više budu šaketali, to bolje za njih. A posle, kad te mamlaze inspektori dovedu pred istražnog sudiju, pa ih ovaj bude pitao – a pitaće ih sigurno, ko je i zašto je bez njegovog dopuštenja tukao te mladiće, iskeziće mu se u facu: – Ha-ha-ha, gospodine sudija, policijske nam časti, mi ih nismo pipnuli, evo pitajte ih! – A odakle im onda masnice po vratu i šljive ispod očiju? – pitaće sudija. – To su roditelji ovih klipana sa malim zakašnjenjem počeli da vaspitavaju svoju pametnu decu! Sud će ceniti to kao olakšavajuću okolnosti i, u najgorem slučaju, prepoloviće klincima kaznu. A ako, pak, tatice budu preterano revnosne u iskazivanju lojalnosti predsedniku i Otadžbini – što se od njih kao poštenih građana zapravo i očekuje – pa uvošte svoje mezimce kao stoku i izbiju im sve bubice iz glave, naročito one što su im zaostale od slavnih predaka, stvar će biti zataškana. Ništa sud, ništa optužnica. Uz izvinjenje što su posumnjali u njihovu lojalnost, dozvoliće im da svoje sinčine prebace preko ramena kao vreće i odnesu kući da ih mame neguju. Karte su bile na stolu, pa neka gospoda roditelji izvole, volja im suđenje uz malo batina, volja im poštene batine bez suđenja.

Ali nije pisalo šta su odlučili, pretpostavio sam da ćemo to saznati narednih dana. Kao da je autor teksta, izvesni P.J. namerno hteo da napravi podelu među čitaocima, da jedni više navijaju za suđenje, a drugi za batine. Pitao sam se da li se to zajebava s nama pogana bagra novinarska, ili su naprasno presušili njihovi izvori u policiji? Bilo kako bilo, moj mozak naprosto nije mogao da pojmi da se ovako nešto bezmalo pred mojim očima dešava, i to ne samo pred mojim očima, već pred očima sviju nas.

Zaključivši to sklopio sam novine. A posle mi je nekako bilo smešno sve to, kao da se radi o nekom crtanom filmu.

Kad sam stigao kući, nisam više razmišljao ni o predsednikovom bilbordu ni onoj budali od mog šefa. Dobrih pola sata proveo sam ispod tuša, potom ispržio dva para kobasica, koje sam onomad kupio na sniženju, i prekrstio ih hladnim pivom. Sve vreme razmišljajući kako da Marinu opet namamim kod mene. Voda me je preporodila, i stvarno bi bilo previše glupo da ne ponovimo ono ludilo od sinoć.

Srećom, sve je išlo kako treba. Pristala je da dođe iako je imala neku, kako ona to zove, žensku glavobolju. A posle, i onaj drugi deo mog plana takođe se ostvario. Čak nije bilo ni potrebe reč da kažem. U prikladnom trenutku pokazao sam joj pogledom na spavaću sobu i zakolutao očima, ona se osmehnula i pobožno klimula glavom. Može biti i da je rekla u sebi: Amin!