Erotoman (semi deo)

Dva dana kasnije Marina i ja otišli smo u Stari Slankamen, kod njene majke.

Bila je nedelja, lep dan. Našli smo se na autobuskoj stanici, kupili karte, i dok smo čekali da se ukrcamo u bus pričala mi je kako joj se majka juče požalila na reumu, strašno je bole kolena i naprosto ne zna šta da radi. Lekovi koje uzima godinama kao dajoj više ne pomažu. Sinulo mi je da možda postoji rešenje. I moja keva je svojevremeno imala sličan problem, ali komšinica Zlata joj je preporučila jedan ruski preparat, i otkad ga koristi tegobe su prestale.

– Čekaj me tu. – rekao sam Marini i otrčao do apoteke koja se nalazila u sklopu stanice.

Nekako sam uspeo da apotekarki objasnim šta mi je potrebno, pošto sam zaboravio kako se taj preparat zove, ali znao sam kako izgleda pakovanje i čemu lek služi.

Marina me je poljubila kad sam se vratio.

– Hvala ti, Mili. – rekla je – Ne možeš ni da zamisliš kako će se mama obradovati.

Putovali smo oko sat vremena. Usput sam razmišljao kako mi je ostalo još dva meseca do isteka zabrane upravljanja motornim vozilom. Posle niza prekršaja i više plaćenih kazni od sudije za prekršaje, oduzeli su mi vozačku dozvolu na godinu dana. Vreme je i da mislim o kupovini novog auta, moju astru sam prodao čim su mi uzeli dozvolu, nisam mogao da je gledam kako trune na parkingu godinu dana.

U Slankamenu je vreme bilo oblačno, ali nije mirisalo na kišu.

Sofijina kuća bila je na jednoj uzvišici nedaleko od obale Dunava, i sa terase, gde smo obično sedeli, pružao se predivan pogled.

Jako nam se obradovala.

Prevalila je šezdesetu, ali to se na njoj nije primećivalo. Bila je stamena, koščata, energična žena. I ona, isto kao i Marinin otac, izgledala barem desetak godina mlađa. Kao službenuk MUP-a imala je beneficiran staž, pa se penzionisala čim je ispunila uslove.

Sedeli smo na terasi s pogledom i Sofija je, najpre, iznela slatko od dunja, a potomi gibanicu, koju je upravo ispekla.

Kad smo završili s jelom, Marina joj je dala onu rusku mast i zamolila da odmah namaže kolena i ništa da je ne pita. Samo neka ode i neka je dobro utrlja, da vidimo hoće li biti od toga neke koristi.

Čim se Sofija povukla, Marina mi je namignula.

– Imam neki osećaj da će delovati. – rekla je.

– Iskreno se nadam da hoće. – uzvratio sam pomislivši da ja zapravo nikad nisam ni pokušao da Sofiju pridobijem za sebe.

Naši odnosi su isti kao i prvog dana, a Marina i ja smo već tri godine zajedno. To stvarno nije za pohvalu.

Kad se Sofija vratila, ustao sam i izvinio se, rekavši kako ću malo da prošetam, a možda se spustim i do reke. Neka se ispričaju njih dve.

Obišao sam oko kuće i razgledao okolo.

Iz Marinine priče znam da su tu kuću sagradili njeni baba i deda, Sofijini roditelji, još pedesetih godina prošlog veka. U donjem delu dvorišta, gde je sad bašta, nekad se nalazila stara kuća. Oni su je pažljivo srušili, a hrastove grede i švapsku ciglu koja je i danas na ceni, iskoristili za gradnju nove.

Bila je to sasvim obična varoška kuća na sprat. Ali vrlo funkcionalna. Ispod one velike terase – odakle sam razgovetno čuo dva poznata ženska glasa – bila je letnja kuhinja. Ispod nje, ukopana u zemlju, nalazila se jedna velika prostorija; nekad, dok je Marinin deda bio živ, to je bila mehaničarska radionica, a sad služi uglavnom za smeštaj drva za ogrev.

Prišao sam, širom otvorio vrata i ugledao gomilu drva koje je trebalo izrezati na meru, kako bi mogla da stanu u Sofijin smederevac. Potražio sam motornu testeru. Nije bila nauljena, i pošto, preturajući okolo, nisam uspeo da nađem ulje, otišao sam peške do centra, ne javljajući se njima dvema. U gvožđari sam kupio litar, vratio se i dao na posao.

Čuvši zvuk motorne testere, njih dve su sišle i gledale razrogačenih očiju. Na Marininom licu zaigrao je osmeh, a Sofija samo što nije prišla da me poljubi, tako mi se bar učinilo.

– Lazare, hoćeš da ti dam nešto da presvučeš, isflekaćeš se. – rekla je predusretljivo.

Zahvalio sam se rekavši da nema potrebe, završiću to očas posla.

Marina nas je zapanjeno gledala. Poslala mi je poljubac pre nego što su njih dve nestale iz mog vidokruga.

Do ručka sam uspeo da obavim sav posao, umio se i vratio u društvo. Vrtelo mi se po glavi da je ovo prvi put koliko pamtim da me je Sofija nazvala po imenu. Uvek mi se obraćala kao da ne zna kako se zovem, a kad razgovara sa Marinom za nju sam bio ili „on“, ili „onaj“, ili „onaj tvoj“. Bilo je i vreme da se to promeni.

I promenilo se. Kada smo se vraćali, Marina mi je sve ispričala.

Sofija je naprosto bila oduševljena mnome. Čak je i grdila Marinu kako ne primećuje koliko sam se ja promenio; kako sam postao odlučniji, ozbiljniji, odgovorniji, poželela bi me svaka pametna devojka. Verovatno bi Sofijino oštro oko i ranije to konstatovalo da se  nisam trudio da budem neprimetan.

Nisam mogao da se ne našalim:

– Tri godine mi je trebalo da položim ispit za zeta, to je stvarno za čestitanje.

– Samo se ti šegači, ali ona mast stvarno deluje. – rekla je i stavila mi ruku na butinu.

To je stvarno bio neobičan dan, u kome sam istinski uživao. Sve je nekako bilo na svom mestu, činilo mi se, kao na idiličnom akvarelu nekog slikara naivca.

Kada smo sišli iz autobusa, uhvatili smo prvi tramvaj koji je naišao. Bila je to sedmica, kojom smo se odvezli do SKC-a, prešli Resavsku držeći se za ruke i onda nastavili ulicom kralja Milana pored Beograđanke. Mahinalno sam zastao na mestu gde staje tridesetjedinica, zastala je i Marina i naslonila mi glavu na rame. Znao sam šta to znači i srce je snažno počelo da mi lupa. Tačno onako kako je i rekla: kad bude htela da vodimo ljubav, neće biti potrebe da trošimo reči.

Kada smo stigli kod mene, počeli smo da se drpamo još sa vrata i ubrzo završili na patosu. Izostao je čak i onaj uobičajeni patetični međukorak između predigre i onog glavnog, kada me obično preklinje da samo još ovaj put stavim gumicu. Potom smo prešli u spavaću sobu i tu nastavili naš, nikad maštovitiji, ljubavni maraton, koji je potrajao skoro do zore.

(Nastavak priče o Erotomanu čitajte od 1. septembra na portalu konkretno.rs)