Evgenije

Sutradan na poslu reč nismo progovorili, ali predveče, pošto su očito dobrano ohladili glavudže, zvala su me obojica telefonom, izvinuli se najpre za ono juče te rekoše kako bi bilo dobro da se čim pre nađemo u ćumezu. 

– Stvarno smo bili prekardašali, i zasluženo smo dobili po nosu. Pa ti sad vidi šta ćeš. Oprosti nam ako možeš, a ako ne možeš, ko te jebe – verglali su obojica kao pesmicu.

– I jeste, magarci jedni, zsluženo ste dobili po nosu – uzvratio sam – i, sve u svemu, dobro ste prošli.

Šekspir je došao prvi, ja odmah posle njega, a Žabac, naša ptica zloslutnica, poslednji. Ali jedini sa novinama u rukama. Razvukli smo preko stola „Večernje novosti“, okrenuvši stranicu sa oglasima, zanimalo nas je kakva je ponuda za ovo leto na crnogorskom primorju. O nekoj primamljivijoj destinaciji od Budve ili Herceg Novog, naravno da smo mogli samo da sanjamo.

Bez mnogo premišljanja, odlučili smo se opet za Bečiće, možda nam se tamo posreći kao lanjske godine. Ići ćemo vozom do Sutomora, odatle ćemo posle lako. Žabac onda uze novine da baci pogled na sportske strane, onda, ne lezi vraže, najednom skoči kao oparen.

– Sunce ti jebem da ti jebem, ovo je on!

– Ko bre? Koji to on? – skočismo Šekspir i ja.

– Onaj Anđelin matorac što su ga ćorkirali. Evo! Ovde sve piše.

– Gde???

Žabac presavi novine i spusti ih na sto, potom pokaza prstom na članak sa slikom nekog ćelavca u gro planu. Požurismo da pročitamo kao da nam je to od životne važnosti.

Pisalo je kako je izvesni Evgenija Cvancik, računovođa po zanimanju, ujedno i blagajnik u nekakvoj, široj javnosti malo poznatoj, Hrišćanske zajednice Isusovog srca, ojadio donatore i darodavce te male verske zajednice za nešto više od pola milion dinara. Kako vele sveznajući izvori bliski istrazi, taj Evgenije je znalački opelješio mnoge viđene face iz sveta biznisa i estrade, kao i neke sportske klubove. Kaže se dalje da je ovaj sve priznao istražnom sudiji, koji ga je potom, postupajući po slovu zakona, naročito imajući u vidu njegovo krhko zdravlje, pustio da se brani sa slobode.

– Šta sad kažete, glupani jedni? – seirio je Žabac. – Tip je maznuo pola miliončeta i sad ga boli kita. Ne piše šta je uradio s tolikom lovom, a pustili ga da se brani sa slobode! Hajde, recite: da li je to normalno?

– E da su nama toliki penezi gde bi nam bio kraj? – na to će  Šekspir. 

– A znate li vi za to da svako ko se branio sa slobode taj se i odbranio? – opet će Žabac. – Tako je to kod nas oduvek. A znate li zašto?

– Zašto, pametnjakoviću? – upita Šekspir.

– Zašto, pametnjakoviću? – upitah ja.

– Zato što je druknuo sve ostale! Eto zašto. A to onda znači da će i Anđela u ćorku! I ona je u sve ovo umešana, ja vam kažem! Zato je šatro bolesna!... Zato nas sad izbegava...

– Onda će i ona nekoga da drukne, pa će i nju da puste i mirna Bačka! Je l' tako, Žabac? I onda će opet biti naša – preseče ga Šekspir i izbeči mu se u facu.

– Ne lupajte više, ako boga znate! – rekoh ja. – Nego, hajde da se dogovorimo kad putujemo. Kada se budemo vratili, držim da će sve opet biti po starom. Ko nam garantuje da ta frka ima ikakve veze s njom? Možda cura stvarno ima grip?

– E, glup si, Tihi, glup si koliko si težak! – skoči Žabac kao oparen. – Sto puta si gluplji nego što sam mislio!

Pogleda me začuđeno, pa pljucnu ispred sebe.

– Jedi govna! Jesi čuo? – uzvratih mu pa i ja pljucnuh ispred sebe.

Đavola će sve biti po starom, znao sam to dobro, ali bila mi je potrebna ta laž. Bilo mi je potrebno da lažem druge, valjda da bih što jače lagao sebe.

Raziđosmo se ubrzo. Bolje da odemo svaki na svoju stranu, nego da se opet pošibamo, zaključili smo bez po muke. 

Onda dođe subota, pa za njom i nedelja – najgluplji vikend u mom životu. Nije mi bilo ni do čega. Vrteo sam se po kući kao usran golub, kao da je sâm vrag ušao u mene. Ne pamtim da sam ikad samome sebi izgledao tako usrano. Toliko sam bio upao u bedak da sam potpuno zaboravio da pozovem Lidiju, najlepše noge u Zemunu, te ne bi ništa od one naše dogovorene kafice; a – saznaću to odviše dockan – ona je taj moj poziv čekala, čekala, i na kraju, pošto ga nije dočekala,  oterala me u tri lepe šargarepe. Što sam, pošteno rečeno, i zaslužio.

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda”