Ex Uterus – Ex Cranium

Primus inter pares!? Ne! No, gde smo, Braćo moja i Sestre, što vas svim srcem volim, ako ne zbog onoga što jeste, a ono zbog onoga što u vama vidim da bi mogli biti, poštujući vaše potencijale koje tako malo ili nimalo cenite? Ja, ili bar nešto od svega ovoga što osećam ili naslućujem da Me sačinjava, kužim da unutra-unutar-uterus odavno nisam, trebalo bi da sam izašao van, čini mi se, no zidove još uvek vidim. Priželjkivao sam u sebi da ih konačno samo nazirem, i u tome grešio, jer su oni zato postajali još tvrđi, neprobojniji, vidljiviji i obeshrabrujuće visoki. Kraj im nisam mogao ugledati, ni vertikalno, niti horizontalno, a opet sam se osećao skučeno, pritešnjeno, antipodno Krstu koji je Posetilac doneo, posadivši ga u ćošak iz kojeg je on treštao, urlikao, opominjao i osuđivao, po svojoj vertikalno-horizontalnoj matričnoj i mantričnoj normativi.

Zakoračim napred, a zid je opet na istoj razdaljini, tvrđi i primetno zlobniji, izazovniji u svojoj malicioznoj moći isprogramirane barijere. Vratim se nazad i pogledam gore, a on je i u visinu otišao i kezi se stravično odozgo, nebesno “uzvišen“, sipajući ostatke meni sličnih, a sada mrtvih, u sopstvenoj i njihovoj ambivalentnosti, od mene neodvojivih Protagonista Novih Vrednosti u sličnim ili identičnim Sobama, negde i nekada. Umesto plafona koji ne mogu da ugledam, njegov kez, koji ga zamenjuje, u neočekivano survavajućim lavinama, svakodnevno podnosim. Stropoštava se iznenadno i zatrpava me neočekivano, da bi me nagnao na kopanje i kobeljanje iz njegovog helijumsko-plutonijumskog smeha, kada mi je najmanje do toga, i tada pita „šta nije u redu“, i taj pucanj ispaljenih reči, odzvoni o Zidove kao rikošet iskonskog novčića napravljenog od komadića lobanje koja je nekada čuvala vrednu moždanu masu, meni poznatog arhetipa nesretnog Genija!

Nešto od ovoga gde se nalazim, mora biti Soba. Zar je tako promenljiva ova soba! Tako pihtijasta na svaki moj nasrtaj, a tako obeshrabrujuće ozidana i visoka, sednem li da je proučavam, pasionirano kontemplirajući.

I ništa se nije menjalo od trenutka kad sam zaključio da Soba kroz “svoje“ moduse opet ponavlja već poznate mi varijacije njenog opstajavanja i obmanjujućeg trajanja. Umirivala me je u nastupima moje jarosti, ta Soba, pa je tada bivala oslikana mojim omiljenim nijansama crnocrvenobelih ljubičastih freski streljanih i čerečenih anđela utopističkih ideja, njihovom volšebnom krvlju ocrtanih po unutrašnjosti njene Utero-Opne, ali kada ni to ne bi bivalo dovoljno, otvarala mi je prozor na jednom od svojih, uslovno memljivih zidova poškropljenih mimikrijom i suzama stradalnika, na istom ili nekom drugom mestu, na kojem se mora naći ono što, htelo-ne htelo, podleže sili obitavanja na ovom nespoznatom a zapostavljenom “Svetu“. Najčešće se pojavljivao Peti Zid i na njemu prozor kroz koji se mogla videti Poljana, zatravljena, katkad njiva, šuma, ulica kojom sam u svojoj mašti, još u detinjstvu, uvek stizao do svojih usudnih i božanskih destinacija, ili industrijska poligon-a na kojoj mašine orgazmično svršavaju, crpeći njene poslednje ostatke plodnosti, dok težaci, bivši LJUDI, bezdušno rade ono što toj Tehnotronskoj Poljani i nije od nekakvog neophodnog značaja za njenu Orgazmatronsku silu upućenu u beskrajno područje onoga što sam u svojim košmarima nevoljno proživljavao, pravdajući to zarad sopstvene paradigme, utešen stanjem budnosti, ma kako se manifestovalo!

- Šta želiš? - svakodnevno pita Soba. Kad god ne želim nju, niti išta od nje, ona se najžešće razgoropadi i modifikuje i trudi, polivajući mojom krvlju pod od kostiju na kojem spavam. Vabi me poklonima da bih je prihvatio, uprkos tome što zna da iz nje ne mogu izaći. Otvara mi vrata na novom, šestom zidu, i kaže kako uvek mogu izaći kroz njih...ili, kako ono što želim(kako volim da kažem za pojavni oblik koji ovaploćuje jedan san), kroz njih može ući. I... I! I? I odbijao sam. A tada bi mi na vrata ulazila ta arhetipovana, divna i poželjna žena, čiji Eros bi iscureo kao oko, u trenu mog stoičkog, meditativnog mira i neprijateljskog habitusa uzrokovanog inherencijom Moje Sobe.

- Ne želiš me? Uporno dolazim a ti meditiraš, ili besniš izbijajući iz zidova cigle koje su sutra opet tu. I koliko je cigala, toliko je mogućih zidova, a što je više zidova, toliko je više ljubavi! – uvek bi, pre nego otišla, okončavala svoje prisustvo pre odlaska, ta “savršena“ žena, u nesavršenosti moje Sobe, nesavršenosti mojih voljnih komponenti prihvatanja fiktivne i apsolutne savršenosti. Dolazila je i odlazila, trudila se i blistala u svojoj lepoti, no to je bilo duboko, na dnu, dnu mene ili moje Sobe, svejedno je bilo na dnu, dok mi je na vrhu oba pomenuta, svojim srebrnoljubičastim krilima lepršao leptir, veliki kao nekoliko, ili čak bezbroj Mojih Soba, mirisniji od tamjana i sandala upaljenih u čast umrlih i umirućih misli i ideja mojih misaonih heroja!

- Ženo, ne poznam te, i za sve ovo vreme tvojih upornih i zabrinjavajućih poseta što mi pojačavaju neurasteniju, u telu kao bojnom polju neuroze protiv onoga što jesam, ne poželeh da te upoznam, no odnekud (zahvali ovim zidovima ako ti to išta znači), oduvek te znam, do potpunog sjedinjavanja sa tobom, doživljavam te... Ali...

I već nije bila tu, kao i obično. I kao i “obično“, tako sam “napredovao“, bivao nahranjen materijom iz činije koja mi je donošena, a koju sam prosipao ili ostavljao Pacovima, muskulaturno (U-O)formljen, iako šipku za vežbanje nisam ni doticao i ženskim erosom i strašću zadovoljen, iako sam tu kosooku crnu ženu, beskompromisno odbijao zbog njene preterane prvlačne sile i magnetizma, njenog i ovih silnih zidina, magnetizma kojem sam se odupirao, svakodnevno vodeći rat i sa njim i sa samim sobom, kao fanatični skeptik zatočen u pećini, tačnije „umu pećine“ poznatog mislitelja.

Dies diem docet, od kada sam se rodio, pa potom, osetio zatočen u Mojoj Sobi, pa sve do „danas“, prošle su decenije, godine, meseci, nedelje, dani, sati, minuti, sekunde, milisekunde i njihovi ništavni delići, sažimajući se do najjače moguće koncentracije najsitnijeg i „najbezbačajnijeg“, nezamislivog „ničega“, koje je imalo zastrašujuće neobjašnjivo moćniju snagu od svekolike, univerzumske, „beskonačne“ snage kosmogonijskog logosa i zakona, odavno i bezuslovno prihvaćene kao apsolut moći pa i svega onoga što ona nije!

- Reč „bog“ je maligna za Boga, čovečanstvo i ono Božansko u njemu ma kakvo ono bilo, i ma koliko zastranilo! - bio je jedan od fragmenata mog ponavljanja kojim sam se borio protiv ove Sobe i njene unutrašnjosti i naslućujuće, delimično spoznate spoljašnjosti.

- Bog protiv Boga! Bog uništava, ranjava i isceljuje, kao što i mi “ljudi“ to činimo, ili bar imamo mogućnost da to činimo, zaboravljajući da smo stvaraoci... Bog; Stvaralac; Čovek; Demijurg; stvara Haos ili iz Haosa stvara! Postojeće pretvara u haos da bi iz haosa stvarao, a potom haos čini plodnim za stvaranje, ne bi li iz njega niklo postojeće i uvek nastajuće! - nadovezivalo se na bilo koji od mojih misaonih, duhovnih fragmenata, dok sam sa smelošću prihvatao analogiju i negirao šizmu između unutrašnjosti Moje Lobanje i Moje Sobe!

Od tog trenutka, zapažao sam mnoštvo škrabotina po tim, do tada monolitnim zidovima, urezujući nove, i još novih, koje su i doprinele dualističkom Clash-u, zbog čega je Soba počela da se pregreva, sagoreva i isparava njoj štetne materije, pretvarajući ih u „Emanaciju“ čovečanskog, zaboravljenog i zakržljalog, zapostavljenog i nespoznatog organona.

„Trokraki Krst, Zenithar, NuberNoil, Glava Čiča-Gliše, 777, Iz Čoveka je amputiran Bog a inputirana zaražena krv, Ježim se činjenice da ćemo umreti kao žrtve tuđe ravnodušnosti...“ bile su škrabotine koje sam svakodnevno posmatrao i dopunjavao, dok me jednog dana nije iznenadio odnekud poznati posetilac. Nisam bio siguran da li mi je kakav rod, nekadašnji idol ili običan poznanik ali mi je dobro poznato bilo ono što je bio. Nekada vredan čovek, što je ostao samo u svojim delima, jer ovo što je preda mnom stajalo od njega, bilo je biće čija je sebičnost i samoživost kojoj je podlegao, bila kap mastila koja je u bistroj vodi njegove stvaralačke duše, omastiljala, zaprljala i zasenila sve njegove talente i vrline.

- Ako kod ovakvog čoveka ostanem dosledan poštovalac njegovih dela i njegove prošlosti, njega ovakvog moram odvojiti od svega vrednog što je uradio, iz ljubavi prema njemu, ili ga ovakvog prihvatiti kao hronološku celinu njegovog trajanja, i time obezvrediti sve što je ikada uradio, zbog toga kakav je sad - zbornomisleće sam odreagovao, a smoreni i oslabljeni posetilac me je razumeo i skeptično rezigniran se smestio u ćošak, neodlučan i zbunjen ali još uvek nevoljan da prihvati moje reči.

Drugi posetilac je bio takođe poznat. Više od toga, osećao sam da je nekada među nama postojala jaka, bratska povezanost ali zavoleo je sebe u onome što nije, toliko da mi je ostavio ostatke onoga što zaista jeste, zakržljale u besomučnom posrtanju za onim što nikada nije mogao biti. Bez reči smo se razumeli u vezi njegove pogreške, životne zablude, te je samo klimnuo glavom sa osećanjem krivice i smestio se u prazan ćošak, uzdišući u pokušajima koje je sasecalo neurotično štucanje.I štucanje je trajalo i prolazilo kao čitava večnost, nigde i nikuda.

Večnost ili ništa, svejedno je bilo, a onda, zaplakao sam kriknuvši do promuklosti, proboden kroz srce, teškim, srebrnim, okrvavljenim mačem, tim artifaktom hrabrosti, ljubavi, pravde, gneva, snage i lucidnosti, i ekstatično ispustio urlik, postavši svestan svoje bistrine i otrovnog sna zbog svog  kreativnog naboja koji je bio zatrpan zbog iščekivanja od „ljudi“ da nešto učine, shvate i prihvate. Zaključani smo u sopstvenim lobanjama! Izbavimo li se iz njih, ostale zapreke i spoljašnje tamnice, biće kao slama i seno...Jednom iskrom pravde ili ljubvi, popaljeni...I jednom dečijom suzom, svi požari planete, pogašeni...O Braćo i Sestre, voljena moja bića za koja poslednju kap krvi dajem...!

Odbacio sam svoje Olovne Kugle i Kuke za Kačenje i Čerečenje, setivši se svojih „elemenata“ koje stalno ponavljam u svojim delima, u trenucima svojih stvaralačkih onovremenskih stanja...OoooMmmm...Oči neka vide-Uši neka Čuju...Odbacite svoje Olovne Kugle i Kuke za Čerečenje koje vas drže na sigurnom dnu ništavila... Uzletite, jer to je vaše prirodno pravo, zapravo prava priroda vašeg sopstva o kojem trubim uvek i na sav GLAS u mulju i prašini postojećeg...

I Srebrnoljubičasti Leptir je natkrilio moju auru čim sam se prisetio svoje davno a često ponavljane apoteoze koju sam otpočeo napevavati i oratorski, recitalno vikati iz sveg glasa:

- Ko to govori? I čije to misli imaju konzistentnost, ljubav i snagu? Zar tako nešto još postoji posle našeg tužnog rastanka sa uslovno mogućom istinom? Vidiš, rekli su ti da ne možeš a ti si ipak mogao! Rekli su ti da savladaš sebe kako bi spoznao blaženstvo a ti si se otrgao iz čeljusti, prepustio se svojoj prirodi, i spoznao sebe kao nešto što nikada neće biti konačno i apsolutno, u čemu i jeste savršenost! Rekli su ti da se ne uspinješ visoko jer ćeš pasti, a ti si se popeo i pao samo za one koji žele da te vide na dnu, ćifte i ostali otrovni gmizavci, dok kratkovidi tvoj spokoj i blaženost u takvoj uzvišenosti ne vide
a dugouhi ga mrze i sakate čisteći put ka voljnoj propasti uboge pastve, ili sopstvenoj...
Vidiš, rekli su ti čega da se kloniš i kako da postupaš, a ti si to otkrio tek kada si sve isprobao i anulirao otpad empirijskog carstva uslovljenosti i drugih, otkrivši tako da je "sreća" na sasvim drugom "mestu"...
Rekli su ti da ćeš biti unakažen ako "zapališ vatru" a osetio si se kao Prometej bez jetre i orla, upalivši je…da ćeš razmrskati lobanju ako poželiš kroz zid, a ti si izbio bar nekoliko cigli učinivši da se vidi i van… Da ćeš uvenuti ako ne izađeš iz pećine, a onda si izašao i gledao ih kako dolaze u tvoju pećinu, u kolonama, sasušeni, grbavi i neizlečivi, da mole za ono što se nikada nije moglo izmoliti a što se uvek i tako lako moglo izgubiti...
Rekli su ti da ideš tamo gde se "radi", ne u cilju stvaranja "dobrog" već da se ne bi mislilo o stvaranju "zlog", pogubnog, nazadnog, dekadentnog, devijantnog, degenerisanog, brutalnog, pomirljivog, potrošnog i bezvrednog...
Da se razmnožavaš, ne u cilju toga da bi čovečanstvo bilo bolje a život svetliji i jasniji,
nego da i dalje ima ko da umire, zarad (ne)poznatih koristi (ne)poznatih korisnika ljudskog življenja... A ti si sve to odbacio zapitavši se "ko to govori?"...
I čije to misli imaju konzistentnost, ljubav i snagu u vakuumu lobanja neživo pokretnog kolektiva, lobotomično konstruisanog i vaspitanog za totalno brisanje iz svesti, onoga šta "čovek" sve može...
I zato nisi voleo svet, ali kada si spoznao šta znači voleti običnu travku, zavoleo si i svako biće zbog onoga što jeste i nije, znajući da može "biti"...

Zavoleo život uprkos paklu na zemlji jer znaš da može "biti"...

Zavoleo da "voliš" jer znaš da je bilo, da će biti i da "jeste"...

I ne postoji Soba, već tvoja lobanja u kojoj si zaključan! I…I! I?...

I Sedma Vrata? To su vrata tvoje Lobanje..Izađi na ta Vrata, jer to su jedina vrata kroz koja se može kročiti u život vredan življenja, kao i u slobodu koja nam je rođenjem pripala a koju su degenerici oteli i uništili… A Ljubav? Pitaš se šta je sa tom najvrednijom, mistifikovanom i neumoljivom pojavom zvanom Ljubav? Ništa!

Ali samo ona otvara Sedma Vrata... Lobanje… ili Materice… U čemu je razlika… Voljeno moje Biće!

Igor Rajović