Farsa

Evropa je precizan, dobro uhodan, brutalno pragmatičan mehanizam. Ne priznaje cinculiranje, izvoljevanje, oklevanje i odugovlačenje u državnim poslovima, i ako hoćete da postanete deo te elite nacija, onda nema zezanja, nego, gospodo draga, zasučite rukave i pokažite rezultate.

Vrhovni je ovaj put konačno razumeo šta mu to evropski glavari poručuju. Mislio je da će doveka moći da im zamazuje oči našim tobožnjim ekonomskim uspesima, ali prevario se. Emisari koje je ovih dana imao čast da ugosti, bili su tvrdi pregovarači. Ovi kao da su došli u kaznenu ekspediciju, jadao se nakon što im je video leđa. Bio mu je ostavljen krajnji rok do prvog marta naredne godine, da u emiratu iskoreni kriminal i korupcuju. Kako? pitao ih je. Ali njih se to ne tiče, oni su rekli svoje. Vrhovni se iz petnih žila upinjao da taj rok pomeri na prvi april, ali emisari su ostali neumoljivi: prvi mart, i tačka.

Nije mu preostalo ništa drugo nego da svoju glavobolju podeli sa saradnicima.

Zasedanje tog trusta mozgova održano je u sali skupštinskog restorana, specijalno uređenog za tu priliku. Pored narodnih poslanika vladajuće koalicije, tu su bili i svi ministri, nihovi savetnici i državni sekretari. Podrazumeva se da novinarima ni ovaj put nije bio dozvoljen pristup, pošto se radilo o državnom poslu od prvorazrednog značaja.

U sali je vladao muk. Nedostajalo je samo da neko zašmrče, pa da pomislimo da smo na nekoj komemoracji. Minuti su prolazli a u glavama prisutnih lebdelo je samo jedno pitanje: šta to njihov vođa ima tako važno da im saopšti a što već nije bilo predmet naklapanja po kuloarima?

Onda je Vrhovni prišao za govornicu i raspršio sve dileme. .

– Pa, dobro mi došli, braćo i sestre! Sigurno se pitate šta je to tako važno čim sam vas okupio ovako na brzinu, u subotnje popodne. Da li nam je, ne dao bog, neko objavio rat? E pa, nije rat, gospodo, nego nešto još gore. Evropski glavari su na svom poslednjem zasedanju, od pre dva dana, zauzeli čvrst i jedinstven stav: hitno se moramo ratosiljati kriminala i korupcije kako god znamo i umemo. Prvi mart naredne godine je krajnji rok. Ako izneverimo njihovo poverenje, na one silne milione eura iz pristupnih fondova možemo da zaboravimo. Ukinuće nam i povoljne kridite, razbežaće se investitori. Eto, zato smo ovde. Da vidimo šta ćemo i kako ćemo dalje. Pred nama su dva puta. Prvi, da doveka ostanemo nekakav prirepak Evropi, težak i sebi i drugima. I drugi, da se jednom za svagda ratosiljamo kriminala i korupcije! Zar nismo još davnih dana obećali biračima kako ćemo ući u Evropu čisti kao suza? Ako smo se, sva je prilika, usput negde pogubili, sad je čas da se vratimo na pravi put. Ili možda neko od vas misli kako treba da nastavimo po starom? Kao što rekoh, okupili smo se da to raspravimo. Zarad naše budućnosti i budućnosti naše budućnosti. Ja sam svoje rekao, a sad vi imate reč. Izvolite... 

Dok je napuštao govornicu, Vrhovni nije mogao da se priseti da li su ga njegovi partijski drugovi i koalicioni partneri ikad ispratili ovako stidljivm aplauzom. Kao neke pičkice, pomislio je.

I stvarno, ti goropadni lavovi pred televizijskim kamerama, najednom su se skupili kao miševi.

Po prastarom emitratskom običaju, prvenstvo nisu imali oni što imaju šta da kažu, već oni što imaju šta da prećute, zato će prvo za govornicu emiri iz redova ministara, a onda i svi ostali.

Premijer se, naravno, prvi javio za reč. Marko Karamarković. Korpulentan, mačo tip, tek zašao u četrdesete. Na glasu da se dobro kotira u krugu zapadnih diplomata koji gaje izvesne sklonosti ka muškarcima ne baš naročito probirljivim po pitanju izbora partnera za jednu noć. 

– Ja stvarno ne razumem šta se to od nas traži. Ti evropski glavari kao da su pošandrcali. Hoće dok dlanom o dlan da se ratosiljamo kriminala i korupcije, a opšte je poznato da se mi sa tim zlom rvemo još od doba kada je Srbija bila mala, a na njenom čelu stajao Miloš Veliki. Pa ne može to tek tako, preko noći, da se uradi, kako su to oni zamislili! Eto, onomad smo ćorkirali gomilu čelnika policije, nakon što se okončaju sve istrage, ići će se na sud. Treba li da pohapsimo i sve ministre, sudije i tužioce?... No, dobro. Ako Vrhovni kaže da idemo u borbu, onda idemo, pa makar svi izginuli!

Diskusija se brzo rasplamsala. Prava je šteta što niko od evropskih predstavnika nije bio prisutan da čuje tako ubedljive argumente u prilog našoj endemskoj sklonosti ka „sistemskoj korupciji“ i „sitnom kriminalu“, koji su nam takoreći u krvi, pa se onda i ne mogu smatrati socijalno devijantnim ponašanjem. Evropa bi to morala da zna, zato bi i bio red da nam, makar po ovom pitanju, progleda kroz prste.

No, kako je vreme prolazilo, emiri su sve češće bacali poglede na sat. Danas se na Marakani igra „večiti derbi“, šta može biti preče od takvog događaja?

Onda se za reč javio Plinije.

– Gospodo i drugovi, ako nastavimo ovako, nećemo daleko  dogurati! Birači će nam okrenuti leđa koliko već na narednim izborima. A to je, složićete se, najgore što može da nam se desi. Zašto se toliko brecate i kostrešite kada nam neko spočitava korupciju, pa bili to i evropski glavari, kada u istoj, to jest korupciji, je l’ te nismo ni učestvovali? Barem velika većina nas ovde okupljenih. Ali mutne radnje na nižim nivoima vlasti moraćemo da iskorenimo! Mi smo narodni prvaci i na nama je da se izborimo sa svakim zlom koje se nadvije nad našom otadžbinom. Nećemo valjda pevati moleban da se ta stvar svrši sama od sebe? Zato vas sve pozivam u prve borbene redove, da jednom zasvagda zgazimo tu poganu aždaju od korupcije! I onda korakom od sedam milja uđemo u Evropu, kao što nama Srbendama i dolikuje!

Njegovo nadahnuto izlaganje pozdravljeno je najpre frenetičnim aplauzom, a potom i stojećim ovacijama. Pred našim očima istorija se još jednom ponovila kao farsa: još jednom je Savle postao Pavle.

* * *

Stadion je bio pun, atmosfera uzavrela; rival koji danas ostvari pobedu, postaće jesenji šampion. U prvi program emiratske televizije upravo se uključio reporter sa lica mesta:

– Dragi gledaoci, kao što vidite naš najveći stadion ispunjen je do poslednjeg mesta. Dok navijači čekaju da fudbaleri istrče na teren, pevaju se navijačke himne, čuju se trube i bubnjevi, odjekuju petarde...

Međutim, ono što se od ranog jutra dešavalo u prostorijama fudbalskog saveza – bila je najstrožije čuvana tajna.

Još od početka jesenje sezone suduje su najavljivale štrajk tražeči povećanje dnevnica za hiljadu odsto, ali njihove vapaje kako neće da sude za tričavih petnaest hiljada dinara dok pojedini fudbaleri dobijaju i po petnaest hiljada eura po utakmici, niko nije shvatao ozbiljno. Sad je račun došao na naplatu. Uzalud su brujali telefoni, sevale pretnje, čupana kosa s glave – počev od ovog kola, hiljadu petsto eura na ruke svakom sudiji, to je njihova poslednja. U suprotnom, izvolite, gospodo iz fudbalskog saveza, pa vi sudite za teko bednu dnevnicu dok vam sa tribina skandiraju: „Ua, pederu!“

Predsednik fudbalskog saveza, krivonogi Kosta Simić, obema rukama držao je glavu da ne presne, dok su ga saradnici tešili kako neće biti ništa strašno ukoliko se odgodi jedno fudbalsko kolo, ali na njegovo pitanje šta će biti sa derbijem, slegali su ramenima i saginjali glavu.

– Ubiću nekoga! Ubiću nekoga! – najednom je povikao i istrčao iz kancelarije.

Odlomak iz romana „Nojeva barka“