Fioka, miš i žirafa

Stajao je nasred kuhinje, kao najistaknutiji stanar, sa sve četiri svoje drvene noge, od kojih je jedna kraća potpomognuta presavijenom novinom od ko zna kojeg datuma. Išaran je ožiljcima od nespretnih rukovanja nožem, sa fiokom koja se teško otvara, jer je preko tog stola mnogo tečnosti proliveno, pa je izgubio formu, koju joj je neked davno, dao hromi Rade, stolar iz kraja. Ta fioka je tako vremenom, stekla nezavisnost, takoreći, kao autonomna pokrajina. Bila je toliko zatvorena u sebe, da je postala prava tajna, misterija. Kao poslednji dodir sa svetom, ima već deceniju ili dve, bila joj je ručka, koja jpj se odvalila. Otkako je otpala, ta okruglica od drveta sa valjkastim nastavkom, nije više mogla da se uglavi u rupu koja je ostala da zjapi, taman da buntovna fioka može da vidi eventualnu opasnost, pa da proširi sva vlakna drveta u njoj i tako ostane zaglavljena. Vrlo nezgodna narav jedne fioke. Možda je samo poprimila narav njegovog oca, koji se najviše družio s njom. Bilo je tu svakakvih sitnih predmeta, jer je njihova dimenzija i bio glavni uslov, kako bi imali puno stanarsko pravo, inače bi ostali rasuti po celom stanu. Uvek potebni šrafcigeri, "univerzalci", za pritezanje svega što olabavi, a i za otpušavanje koječega, a oni manji i kao alat za uši. Bilo je tu osigurača, licni za obmotavanje oko njih, kao provodnik, obavezna kućna prva pomoć. Pa i noževa, onih, koji čekaju da stigne sindikalna polutka iz firme pred Novu godinu. Doduše, često i prođu praznici, sve sa Božićem, jer šefovi imaju gladnije stomake, pa meso pristigne, taman za svetog Jovana, ko slavi, a ko ne slavi, to mu dođe kao slava. Zatim, tu, u toj staroj fioci ima uvek baterija za tranzistor, odavno iscurelih, tupuh makaza, petoparaca, koji služe za dno kućišta za osigurače, forinte, nepotrošene, kao suvenir segedinskih noćnih avantura, koje je majka budna provela, čekajući da se otvore prve prodavnice hrane, u startnim stavu, da kao prvakinja atletike pohrli ka policama s mađarskim kobasicama i raznim sirnim namazima, poznatim kao "vaj" krem. Iako može biti i ranjena u tom pohodu, vredi, jer će sve to duplo naplatiti onim građanima iz "kruga dvojke" koji će radije da plate više, nego da naruše svoj komfor, a naročito ugled, jer oni su iznad takvih niskosti egzistencije. A ipak, vole ljute mađarske kobasice. Tavorio je tu i poneki zlot, kao antikvitet iz vremena švercerskog pohoda na Poljsku. Proklinjao je svoju sudbu zlu i kletu, pa mu otud valjda, skraćeno ime "zlot", a sve zbog manjka vrednosti među drugim monetama. Ubijao ih je sjaj tih drugih, vrednijih, iako ne mnogo, ali sigurno otmenijih, jer imaju obeležja carstva, koje je, doduše, odavno propalo, ali ipak, beše nekada to veliko carstvo. Samodopadajuće kovanice, same sebi ukras, s isto tako lepim, takoreći, pravim, lirskim nazivom, odavao je prefinjeni duh naroda od kog potiče, iako pomalo i mletački. Te, dotične lire, datiraju iz vremena farmerki i šuškavaca iz "našeg" Trsta. Bilo je u fioci uvek i par listova starih novina, kao uložak za dno. Ponekad se pod njih podvuče neka porodična forografija, koja se tu ostavila samo privremeno, jer se nekom pokazivala, pa dok se ne vrati u album. Našao se tu i poneki račun, uz duplikate sličica "Životinjskog carstva". U gornjem desnom ćošku, stajala je, tj.ležala, garancija za novi televizor, u plastičnoj fascikli, sveža i mumificirana, pa je takva, televizor odavno nadživela, jer je, ustvari, garantovala za svoje ime, da isklučivo za sebe odgovara.
Išao je oko stola, znajući da je tu negde ostavio dokumenta koja treba da ponese. Našao ih je na otvorenoj vitrini, koja se odavno odrekla svog originalnog izgleda, sa staklom, jer nije više imalo smisla da ga ima, kada je stalno vibriralo od tramvaja koji ispred zgrade prolaze. Oni noćni su bili naročito bučni, jer se tada njihov zvuk pojačavao, u odsustvu drugih zvukova, koji u to vreme uveliko spavaju, umoreni od sopstvene buke.
Stavio je hrpu papira u plastičnu fasciklu, izašao i zaključao bravu, okrenuvši ključ dva puta. Dva puta je i proverio. Da, sve te ćutljive stvari, sada mogu slobodno da prave žurku kada on izađe, jer,osećao je on već neko vreme da im smeta, da je ustvari, on taj koji je ćutljiv i dosadan tip. Otkako su svi izašli na ova vrata, a ne vratiše se, on je upadao u sve dublju ćutnju. Otac ode koju godinu pre majke, tamo gde se ne čačkaju uši šraficigerom, gde ne mora da skida radno odelo, kada iz pogona fabrike stigne kući, niti da izuva blatnjave cipele, upravo ispred ovih vrata, sa kojih je poslednji put izašao, jer su ga na nogama još, nije hteo na nosila, odveli u bolnicu, samo na "rutinski" pregled, zbog otežanog disanja. Majka je jednog dana, vrativši se s pijace, sela na spoljne stepenice zgrade da odmori pred penjanje na treći sprat, misleći kako nema više one nekadašnje dobre hrane, sada samo da se nešti "obrsti". Htela je da ustane i pođe kući, ali je to samo sanjala. Jer, pošla je ona već, nekoj drugoj kući... Našli su je s glavom na betonskom stepeniku, kako čvrsto drži ručke od punih cegera.
Možda sada zajedno, njih dvoje, idu u pohode nekim svetlim gradovima, još lepšim od onih, koje su jedno drugom na venčanju obećali, da će ih obići. Da će dobiti bar jednog, ali vrednog sina, zaraditi brdo para i putovati po celom svetu, neće kao njihovi stari, ceo vek u četiri zida, u tom istom stanu. Prvi deo su ispunili, ali putovanja su svake godine izmicala. Socijalističko upravljanje je donelo slobodu, da "možeš na klupi u parku spavati", a da ostaneš čitav i neopljačkan do jutra. Ali je, isto tako, ta sloboda vezala spavača uz tu klupu debelim lancima, a spavač, šta bi drugo, do da sanja. Sanjali su i njih dvoje, ali su im se snovi razvejali poput konfeta u novogodšnjoj noći na televizijskom programu, pokrivajući rastegnute osmehe pevača i glumaca, koji su tu, da zabave narod, da se kuckaju čašama s penušavim šampanjcem, ne bi li ilustrovali slavlje onom, opšte raspojasavajućom devizom: udri brigu na veselje, sutra će biti bolje. Ako i ne bude, opet je iza novo sutra koje dolazi. I tako, od šampanjca do šampanjca na televizijskom ekranu. Puno se pene sladunjave popilo, ali uvek je popio neko drugi. Ovi ostali su bili zadovoljni rakijom iz kotla s jeseni, hvala Bogu, plodna zemlja, puni voćnjaci, da ne ode baš sve u džem. Isto tako i onim vinom u početnoj fazi, zvanim "šira" ili jednostavno, "zidarskim" pivom. Vinjak je već bilo piće za očajnike.
Stigao je do trošne zgrade s jakom institucijom u sebi. To mu dođe kao - drčna starica. A i njeni stanari su takvi. Bogom dani, neprikosnoveni, njihova reč je reč božija. Samo ako doneseš sve "uredne" papire, možda tu oštrinu reči ne osetiš po ušima. Svakako ćeš izaći s nekim kratkim rukavom ili barem nogavicom, uvek nedovršog posla. Upitaš se, da li je uopšte, moguċe da se izađe iz te memljive zgrade, završenog posla, bez nastavaka.
" Dođite sutra i donesite izvod iz matične knjige umrlih Vašeg dede."
" Ali, deda je odavno umro. Iza njega je ostala baba, moj pokojni otac, moja majka, njegova venčana supruga, doneo sam Vam i njenu umrlicu... te sam ja po svim osnovama, zakonski naslednik. I sad..."
" Pa dobro, eto, i šta sad hoćete?"
" I sad ja...ja bih da uknjižim stan."
" Kad nije bio uknjižen do sada, a tolike godine ste tu živeli, što biste sada? Stan je vaš po ugovoru, ionako."
" Da ali...hoću da moje ime stoji u katastru. Da sam siguran. I ubuduće, za moje potomstvo..."
Službenica ga je odmerila od glave sa oznojenim čelom, do sportskih patika poderanih na vrhovima, ne bi li procenila njegovu sposobnost da bude nekom otac.
" Imate dece?"
" Ne...još, možda bude..."
Prećutala je i napravila grimasu s krivljenjem usana u stranu, kao da je htela da kaže : znala sam. Možda bude, a mator. Zatim nastavi, povišenim, nadmenim glasom:
" Znate li Vi koliko je neuknjženih? Pola Beograda! I nikom ništa."
" Poznajem tu problematiku... Ali, ja hoću da budem u onoj polovini koja jeste. Znate, ja nemam dedovinu na selu, moji su već nekoliko generacija u gradskoj sredini. Pre smo bili kod "Dunav" stanice, a posle stigli na Dorćol... Obaj stan mi je sve..."
Službenica, ni mlada, ali ni tako stara kao ta zgrada u kojoj ona vedri i oblači i odlučuje kako je to samo gubljenje vremena, čak i smešno da neko traži da zvanično bude upisan kao vlasnik svoje imovine, slušala je površno kako taj čovek, ta stranka, iznosi svoju sagu...
" ...bio sam već tri puta ovde, bio je Vaš kolega...trebalo je da izvadim još neke papire... eto, danas sam mislio da sam sve doneo, a sada, fali ta dedina umrlica..."
Pošto nije gledala u njega, lovio je njen pogled po prozoru. " Moguće da nije popila treći kafu od jutros" - pomisli.
Gledala je u pravcu zoološkog vrta, koji se nalazi dijagonalno od zgrade čiji je trenutno bio zarobljenik. Jedna žirafa, slobodarski nastrojena i s izazivačkim osmehom, izvila je vrat iznad zida koji je bio međa između života oponašane džungle unutar tih cigala prekrivenih crepom i ulice, koja je zapravo, ona prava džungla. Učini mu se da se baš njemu obratila, ta žirafa.
A obratila mu se i službenica, ne odlučivši se još u mislima, za jednu od zavesa, koje je dolazivši na posao, pogledala u jednoj radnji, za njenu dnevnu sobu. Onako, da bude rakošna, ali ne i kič.
" Šta da Vam kažem...takvi su propisi."
" Ja ne znam ni kada je deda umro. Bio sam dete."
" Ima na grobu valjda neko obeležje.
" Ima. "
" Eto. Idite tamo, i pokupite sve dedine podatke." A to je izgovorila, kao da treba da pokupi i dedu usput i dođe s njim. Deda, da zna da je baš ovoliko zapelo, pa ga posle više od pola veka prozivaju, sam bi se preporučo za potrebe birokratije.
"Dobro, onda...hvala...doviđenja."
To "doviđenja" je bilo sasvim izvesno, jer je moralo brzo da se desi.
Izašavši iz te memle podataka o isto tako, uglavnom, memljivim stanovima, zaputio se pravo ka zoološkom vrtu. Da priupita onu žirafu, zašto mu se tako šeretski smeje.
Staze zooliškog vrta su bile urednije od gradskih ulica. Nedavno su te staze dobile i imena znamenitih građana. Direktor svega toga i idejni tvorac, kao pravi vođa čopora, morao je imati i adekvatno ime - Vuk. I životonje su imale svoja imena, kakva im je samo ĉovek mogao nadenuti, na svoju sliku i priliku, da bi se osećale ravnopravno i uvaženo, ili pre da se oni, ljudi, osećaju nadmoćno zbog svog čina plemenitosti i razumevanja za te niže vrste. Ali, Mujo, Sami, Gabi, Tvigi i ostali, ništa od toga nisu osećali. Ni dobrotu, ni jednakost sa tim dvonošcima, jer to nisu ni tražili. U svojim kavezima i ograđenim prostorima kao iz slikovnica o životinjama, oni su sanjali o dalekim predelima, odakle ih pobraše, kao retko rastinje, i za utehu, preživali hranu, koji im ljudi prinose, svaki dan u isto vreme.
Kao da je u vazduhu osetio njihove misli, zajedno sa njihovim mirisima, kako bi za iste, čovek rekao - vonjom, hodajući lagano kraj tih stvorenja. Jedino na čemu im je pozavideo je to što njima ne treba uknjižba u katastar. One su uredno zavedene kao nosioci stanarskog prava, a može se reći, i vlasnici, s obzirom da su svojim izlučevinama obeležili svoje kvadrate, bolje nego neki službeni pečat. Jedno dete na ramenima svog oca se kikotalo, pokazujući prstom na jariće od divokoze, koji su se penjali do vrha svog veštačkog brda, da bolje vide tog dečaka, koji bi im bio dobar drugar u igri. Šteta, nije imao foto - aparat. A nije imao ni dete. Večito slika tuđu decu. I službenica ga je podsetila na rupu koju nosi u sebi. U toj rupi je imao mnogo togs što nije imao. I ženu...nekog svog, a mogao je... Samo da je prihvatio dete u njenom stomaku, iako drugog čoveka. Bilo bi njegovo. Žena, kad je tvoja, i njen stomak je, a prema tome, i dete u njemu. Prosto, da prostije ne może biri. Aii, baš zato što bi to neko smatrao prostim, uzeti ženu koja nosi dete drugog čoveka, i to iz istog kolektiva, on se sramno povukao, kao ovaj uspavani jazavac u kavezu, u svoju rupu. A on ni svoju rupu sada ne može da ozakoni. A voleo je, tu ženu, i ona njega, iako je bila ranjena od onoga koji nije želeo da bude otac njenog deteta.
Vratio se svojoj zgradi, samoubilački nakrivljenoj nad tramvajske šine. Dvaput, unatrag, okrenuo je ključ. U stanu ga svi zidovi nemo pozdraviše. Sedeo je dugo za kuhinjskom stolom, najizrabljivanoj stvari u kuċi. Najednom, začu šuškanje, veoma blizu njemu. Potom, šum, do sada njemu nepoznatog porekla, iščeznu. Pa opet, kao da ga iskušava. Prozori zatvoreni, nije promaja. Nešto je živo tu, u kuċi, pojava, koliko za radost, jer je život, toliko za nelagodu i strah. Kao da je kraj njega, tik do glave, a glava mu naslonjena na sto. Rek'o bi čovek, da kreveta nema u kući. Da, na stolu je, a opet, i nije. Gde je onda?! Pa, unutar stola! U fioci! Uze da izvlači fioku, svom preostalom snagom od lošeg dana. Sav se upreg'o, da bi mu, baš kao u priči o repi, dobro došlli i baba i deda, i otac, majka, svi zajedno da povuku, da iščupaju tvrdoglavu fioku, koja je ozbiljno zauzela stav građe od koje je napravljena. Iiii, izvuče je! Ali, pritom padoše i on i fioka na pod. A jedan miš, malecki, sive boje, pretrča mu preko ruke. E sad, da li je namerno, da ga izazove, ili zato što se samo zbunio, on je još nekrunisnog gazdu stana i svega u njemu, ovom drskošću jednog miša, naterao da mahinalno lupi samog sebe po nosu. Biće da je to odavno neko trebalo da uradi, pa pošto nije bilo nikog, i sopstvena ruka može ponekad da bude čvrsta, kao očinska.
Kad se prenu od bola koji je sam sebi zadao, shvati da je miš u fioku ušao kroz otvor za ručku. Šta li je on tu grickao? Istresao je ceo sadržaj fioke koji se već potresao od pada i video da je ispod novina koje su služile kao uložak, bilo nekih papira. Neki očevi blokovi s puno stavki za sabiranje, verovatno kućni budžet, garancija za šporet, dve blede forografije babe i dede na venčanju, gde baba u beloj venčanici, kao da tek nastaje u procesu razvijanja filma u mračnoj komori. Tu je bio i njihov venčani list, crkveni list i - dedina umrlica, načeta na levom donjem ćośku. Pa da, miš...Uzeo je u ruke pažljivo požutele listove, kao svoj dokaz postojanja.
Sutradan je otišao u zgradu katastra, postavljenu tačno dijagonalno od zooliškog vrta.
Službenica je tog jutra bila izuzetno ljubazna. Čak ga je ponudula kafom.
Zahvalno je odbio, rekavši da bi ipak voleo da najpre završe posao. Sva dokumenta su bila tu. Dobio je registarski broj budućeg rešenja koje će, veruje, reče ona uz srk kafe, biti povoljno. Sada samo da sačeka da rešenje stigne.
" U ovoj fazi obrade podataka, trebalo bi, u neko dogledno vreme", reče.
Nikada nije znao šta tačno znači to "dogledno vreme" i kojim mernim jedinicama se računa. Uvek je na pomisao o doglednosti vremena, pred očima imao sliku nekog ćoška, iza koga vreme viri, kao da se igra żmurke. Baš kao i ova žirafa, koja je opet izvirila iznad zida njenog doma, koji nema registarski broj. Ili ga ona ne zna, a i ne zanima je, jer, svejedno može da se plazi na ulicu, koliko joj je volja. Kada bi mogao da joj kaže kako je on dobio svoj broj koji mu je jako važan, obradovala bi se, onako, kao što je od ljudi naučila i rekla: udri brigu na bekeljenje.
A on će, kada skupi hrabrost, otići na onu adresu, na čija se vrata jednom, nije usudio pokucati, jer je pisalo da zvono ne radi. A i gazdarica stana, mrkog pogleda, upravo je zlazila je sa hrpom računa u ruci. Nije bio trenutak da iza takvog uragana uđe on, da se pojavi nakon toliko vremena. Sin joj je već odrastao, ali nikada dovoljno, da ne oseti toplinu doma. A on, uskoro će moći da im ponudi siguran, uknjiženi dom, sa zidovima koji će pričati, smejati se, pevati, ako treba. Otići će on već po njih. Samo dok stigne rešenje, u dogledno vreme.

Ivana Đorđević,
27. avgust 2024. godine
u Beogradu