Fortuna u Beogradu

Jedne noći, Baltazar Šlјivić najednom se trgnuo u snu, potom je otvorio oči i uspravio se u krevetu.

– O, moj Bože! – izustio je, i videvši da je tek počelo da sviće, duboko uzdahnuo i pokušao da vrati film unazad.

Nekoliko minuta pre ponoći ušuškao se u krevet i brzo zaspao. Onda mu je u neko doba došao u san princ nebeske vojske, sveti arhangel Mihailo, i naložio mu da na pešačkom prelazu koji povezuje Narodno pozorište sa Trgom republike, gde ga onomad umalo nije pokosio neki ludak proletevši tuda crnim metalik pajerom – u znak zahvalnosti podigne spomenik Fortuni! Da krajičkom oka nije spazio džip, pa pružio korak, sumanuti vozač bi ga lišio života.

Baltazar se na trenutak našao u čudu. Da je pukom srećom izbegao smrt, to jesno, ali otkud to da se pravoslavni svetac klanja rimskoj boginji? Tako nešto moguće je samo u njegovoj glavi, zaklјučio je. Onda se prisetio da mu se pre desetak godina desilo nešto slično. Javio mu se u snu sveti Đorđe i šapnuo mu da neizostavno ode na premijeru filma Gospodar prstenova koja je tih dana uveliko bila najavlјivana. Ostavio ga je zbunjenog, ne kazavši mu šta ga tamo čeka. Ali, hajde, majčin sine, stisni petlјu pa ne poslušaj zapovest sa tako visokog mesta, kad ti sveti Đorđe nešto kaže, pa makar i u snu, to je isto kao da ti je Bog rekao. Otišao je na premjeru filma i tamo upoznao Alis, po majci Brazilku a po ocu našu zemlјakinju, koja je baš tih dana obitavala u Beogradu, nakratko prekinuvši studijsko putovanje po Evropi. Sa njom je proveo svojih najlepših sedam dana i noći, pri svakoj pomisli na nju i sad ga žmarci podilaze.

Baltazaru nije bilo nepoznato da je u našem vilajetu opštenje između dva sveta svakodnevna pojava, kao i da se onirička i naša životna stvarnost neraskidivo prepliću, bodreći i uzdižući jedna drugu. Poznat mu je bio slučaj kad se jednoj našoj spisatelјici u snu javila Sveta Petka i izdeklamovala joj u pero čitav roman, pa kad je došlo vreme za svođenje računa, žiri za dodelu Ninove nagrade beše na velikim mukama. Trebalo je nagraditi roman, ali kako uručiti nagradu koautoru svetoj Paraskevi? Nagrada je izostala, ali je zato narod potrčao i razgrabio svih četrnaest izdanja tog romana objavlјenog te godine, pokazavši time svu svoju lakovernost i loš literarni ukus – mudrovali su nadobudni kolumnisti iz spisatelјske branše. Sram ih bilo, kinje narod umesto da podrže koleginicu – komentarisao je Baltazar. On je smatrao da svako ko prevari Srbina da pročita roman, zaslužuje i orden i novčanu nagradu.

Još bunovan, Baltazar je pristavio lonče za kafu.

Srkao je svoj omilјeni napitak pokušavajući da osmisli kako da udesi tu stvar sa spomenikom; niti je vajar, niti je zidar, a povrh svega još treba izaći na kraj sa lenjom i oholom prestoničkom birokratijom. A opet, nije se šaliti sa princom nebeske vojske i njegovim svetim zapovestima. Uz kafu, sačinio je operativni plan akcije i u najkraćim crtama stavio ga na papir. Potom se vratio u krevet da otkunja još malo.

Probudio se oko podneva, pojeo nešto s nogu, obrijao se, obukao novo odelo, i uputio se u centar grada.

Ušao je u masivno zdanje gradske uprave i prišao šalteru za informacije.

– Tražim urbaniste!

– Drugi sprat, hodnik pravo, prva vrata levo, soba 23. Možete i liftom ako hoćete – bio je lјubazan portir.

Prateći dobijene smernice, Baltazar je iz lifta grunuo pravo u prazan hodnik; lјubičasto cveće nalik na olijander, virilo je iz desetak omanjih žardinjera i kao da se smeškalo u znak dobrodošlice nezvanom posetiocu. Kako je već naučio, kod birokrata se ulazi bez kucanja ili se čeka unedogled. Izabrao je ovo prvo.

Urbanisti su saslušali njegov zahtev, ali nisu bili oduševlјeni. Ideja je dobra, rekli su, ali nije po propisima.

– Idite kod gradonačelnika, pa ako vam on odobri zidajte šta vam je volјa. Tursko kupatilo ili Keopsovu piramidu nasred Terazija...

Naredne dve nedelјe proveo je u hodnicima gradske uprave čekajući da ga primi prvi čovek prestonice. Predan svome naumu, dolazio je svakog jutra između sedam i trideset i osam časova, i vraćao se kući kasno popodne neobavlјena posla.

Čekaonica ispred kabineta gradonačelnika, Veska Babića, bila je veličine igrališta za mali golf i obično bi primila više gostiju nego što je predviđeno; klupe krcate, podovi zauzeti, sedelo se na aparatima za gašenje požara i kantama za smeće. Ko dođe posle osam časova morao bi da čeka na stepeništu da neko odustane, nebi li uskočio na njegovo mesto.

Jednoga dana, dok je čekao u redu, Baltazara je počela da tišti bešika. Šmugnuo je u toalet, ali omašio je hodnik i nekim čudom obreo se u toaletu predviđenom za službenike Uprave, i tamo pukim slučajem nabasao na Babića. Iznenađen pojavom neznanca, Babić ga je pitao šta traži tu. Ako je došao po nečijoj preporuci, zašto nije ušao u kabinet, pa ga sačekao tamo?

Jedva dočekavši priliku, Baltazar je u dve reči izneo svoju zamisao da podigne spomenik Fortuni. Babić se zamislio na tren, široko se osmehnuo i rekao mu da pođe za njim.

Babićev kabinet bio je sav u staklu.

Dočekale su ga sekretarica i šefica kabineta, ponudile ga kafom, mineralnom, gaziranim i voćnim sokovima. Odlučio se za mineralnu.

Nјih dvojica sedoše jedan naspram drugog. Čim je gost bio uslužen, domaćin je prešao na stvar.

– Hm, spomenik sreći? Nećeš mi verovati, ali i meni je nešto slično palo na pamet kada smo pobedili na prošlim izborima. Ozbilјno sam razmišlјao o tome, ali znaš kako je, problemi, obaveze, porodica, i ode ti pamet na drugu stranu. Ali, ne vredi kukati. Hajde da vidimo kako da napravimo taj tvoj spomenik. Pričaj, šta ti je na umu?

– Spomenik bi bio simbol sreće, lepote i radosti... osmislio sam i nacrt... Evo, da vam pokažem...

– Dobro, dobro, za idejno rešenje bismo raspisali konkurs. A gde bi spomenik bio postavlјen?

– Na glavnom gradskom trgu. Trebalo bi da bude od mermera, u stvari, mogao bi biti i od nekog manje skupog materijala...

– Ne budi tako skroman. Tvoja ideja ima golem marketinški potencijal. Već uveliko se spremamo za nove izbore. Ako to predstavimo kao građansku inicijativu, oni iz provincije misliće da spomenik podižu zahvalni građani kako bi nam se na simboličan način odužli, jer se u prestonici lepo i dostojanstveno živi. A, šta kažeš?

– Molim?!

– Glasaće za nas kao hipnotisani. Tvoje je samo da se pojaviš na nekoliko televizija i obrazložiš „svoju“ inicijativu, a sve ostalo je naša briga. Spomenik će biti izrađen na tvoj predlog, a neće te koštati ni dinara. Evo ruke!

Ispružio je Babić svoju desnicu ka Baltazaru, ali ostala je da visi u vazduhu.

Baltazar ga je lјutito pogledao.

– Ne želim ništa da imam sa politikom. Ja samo hoću da podignem jedan mali, skromni spomenik...

– Pa, to ti sve vreme i govorim! Ti ćeš i da ga podigneš, to jest, tvoja je inicijativa, a mi ćemo samo malo da poguramo stvar. Šta je tu problem?

– Šta je tu problem? Ništa nije problem i sve je problem! Neću da se prlјam sa vama političarima!

– Molim?!

– Znam ja kakvi ste vi političari, balegari i lopurde. Moja ideja je anđeoski čista, a ti mi nudiš pakt sa đavolom...

– Uf, uf, uf, teške reči. Uostalom, nismo mi đavoli, nego opozicija!

– Za mene ste svi isti. Ja samo hoću...

– A ja ti i dajem to što hoćeš, a ti me nazivaš lopovom! To su ozbilјne optužbe. 

– Ti mi nudiš prevaru!

– A, tako znači: ja ti nudim prevaru, a neki drugi će kao da ti ponude nešto bolјe?

– Tako je! I ja sam došao kod tebe, briga me za te druge!

– E, u tom slučaju, promašio si adresu. Eno ti crkve, idi tamo pa traži blagoslov!

– Nisam ja ništa promašio. Došao sam u Gradsku upravu, misleći da je ona servis za građane, a ne brlog hohštaplera.

– Marš napolјe!!!... I da te moje oči nikad više ne vide!

Baltazar ustade i unese mu se u lice:

– Znaš šta, takvim bednicima kao što si ti, ni stotinu spomenika neće pomoći da dobiju izbore! Ni sama Fortuna lično!

– Kuš baksuze!

– Kuš ti, barabo!

Babić je bio brži, pa dohvati Batazara šamarom. Ovaj mu uzvrati pesnicom u stomak. Potom razmeniše još nekoliko udaraca i najposle se dohvatiše za guše. Privučene larmom i glasnim psovkama, u kancelariju utrčaše Babićevi telohranitelјi, vozač, sekretarica i šefica kabineta. Ugledavši ih kako uleću kao komandosi, Baltazar odgurnu od sebe Babića te se ovaj sruši na fotelјu krklјajući.

– Malo smo se šalili – reče Baltazar, popravi svoju kragnu na košulјi i prođe pored Babićeve telesne garde sa pobedničkim smeškom.

* * *

Sutradan, Baltazar se setio jednog svog druga iz detinjstva, sada višestruko nagrađivanog konceptualnog umetnika. 

Steva Džojs mi je poslednja nada, pomislio je.

Otišao je da ga poseti i pokazao mu nacrt spomenika. Popili su čašicu-dve i lako se dogovorili oko svega.

Dva dana kasnije Steva ga je pozvao i rekao mu da će morati da modifikuju dogovoreni koncept. Baltazar nije pravio problem. I nakon nekoliko meseci, s oduševlјenjem će dočekati vest da je Sekretarijat za kulturu odobrio postavlјanje instalacije „Fortuna u Beogradu“, zamišlјene kao vizuelni spektakl koji bi se održao istovremeno na više lokacija u centru grada.

Zoran Škiljević