Gastrabajterska

"Ovo nikad nije bilo", česta je izjava koju poslednjih dana ponavljam. Ne pamtim ovako toplu zimu i gužvu za praznike u Beogradu. Možda je to, što se tiče gužve, samo subjektivni utisak zbog dve prethodne pandemijske godine. Činjenica je, ipak, da je ove godine rekordan broj naših ljudi iz inostranstva došao za praznike u Srbiju, a najviše u Beograd. Siguran sam da svako ima nekog ko se iselio poslednjih deset godina ili ranije, što potvrđuje i skorašnji popis. Tako i ja. Moj kum, sestra, drug, poznanik...

Kada dođu u Srbiju obično se vidimo, bar na kratko.

Moj drug iz studentskih dana, Čeda, rodom iz Šapca, iselio se pre šest godina u Norvešku. Jedan je od pola miliona, zamalo ne rekoh jedan od pet miliona, koji nedostaje na poslednjem popisu. Došao je za praznike i javio se sa željom da se vidimo. Dogovorili smo se da se vidimo u Skadarliji. Došao sam ranije, seo na klupu ispod Tri šešira, čekao ga i posmatrao prolaznike.

Žene u štiklicama su se borile sa kaldrmom. Jedno romsko dete nudilo je ruže parovima. Stari harmonikaš je spopadao prolaznike. Većina ga je ignorisala, neki su mu davali novac samo da bi ga se rešili.

Pažnju mi je privukao jedan visoki sredovečni gospodin, grubog lica, obučen u odelo, u pratnji dve ful sređene mlađe žene. Ima raznih ljudi, pomislih.

Harmonikaš ih je startovao. "Ja nemam više, nemam više razloga da volim... ", zaorilo se Skadarlijom.

"Nemoj bolan tu, ima l' neka vesela?", reče gospodin.

Harmonikaš poče da svira Moja mala nema mane.

"Tu jarane", reče gospodin i ubaci mu deset evra u harmoniku.

Harmonikaš se nakloni. "Hvala gazda", reče i nastavi da svira. 

Stiže Čeda, pozdravismo se i krenusmo uz ulicu . "Ja nemam više, nemam više razloga da volim... ", čulo se iz "Dva jelena".

Ušli smo u kafanu "Ima dana" , jedino je u njoj bilo slobodnih mesta, seli za sto i naručili pivo.

"Šta ima, Mikane, kako ide?", upita Čeda.

"Nije loše, živi se pomalo. Kako je u Norveškoj?"

"Standard, ali hladno", reče i poče da se smeje.

Nazdravismo.

"Znaš kako, dobro je nije loše, sve je sređeno, ima se para. Ispočetka mi je baš prijalo, jedno dve-tri godine, a onda me je pukla nostalgija."

"Jebiga, izgleda da to tako ide", rekoh.

"Sve je dobro dok ne naučiš jezik", reče Čeda.

"Ne kontam, ja sam baš mislio da je suprotno."

"Kad naučiš jezik, druže moj, onda shvatiš gde si došao. Shvatiš kakve su to nepremostive kulturološke razlike."

"Ja znam malo iz priča, malo iz filmova, i to da dosta naših ljudi sanja da ode u Norvešku. Skandinavska demokratija i slično."

"Ne, ne", reče Čeda, "Ništa ne možeš da znaš dok ne provedeš bar pet godina u nekoj zemlji."

"Je l' imaš nekog druga Norvežanina?"

"Ma jok brate, družimo se mi Srbi i ovi iz bivše države. Doduše, odem ponekad posle posla sa kolegama Norvežanima na pivo, ali bolje da ti to ne pričam. Divlji su jebiga, drugačiji."

"Kako misliš divlji?"

"Ne znam, teško je objasniti. Čini mi se, nekad, kad bi dobili direktivu od države da za dvaes' četiri sata pobiju sve strance, da bi to uradili bez razmišljanja. Oni poštuju državu, sve kako im se kaže i ne razmišljaju da li je to dobro ili loše. Ako država kaže, mora biti dobro. Tako je bilo i za vakcinaciju. Država rekla da je to dobro i niko se nije bunio, niti je postavio pitanje o bezbednosti vakcina. To me sve malo plaši, znaš. Sad im država govori da budu, kao, tolerantni i oni se tako ponašaju, ali mi baš ne deluje da su iskreni."

"Ne znam šta da ti kažem", rekoh. "Ne bih da poredim Srbiju sa Norveškom, da me ne bi pogrešno shvatio. Kod nas je stalno neko sranje, evo sad opet Kosovo po hiljaditi put. Cene divljaju, šta da ti kažem."

Popismo po dva piva i krenusmo da prošetamo. U Knez Mihailovoj vašar. Trubači, gudači, krkljanac, ne možeš proći .

"Ovo mi fali tamo", reče Čeda."Sloboda!"

Autor Milan Neđić