Gazda Slobo

Radio sam nekoliko godina u jednoj fabrici drvne industrije na Batajničkom drumu. Fabrika se sastojala iz pilane, pogona za proizvodnju parketa i dve sušare. Ja sam radio kao šef proizvodnje. Vrlo težak posao. Uvek između dve vatre, odnosno, između želja vlasnika i mogućnosti radnika. Vlasnik nikada nije bio zadovoljan. Koliko god daske izrezali, koliko god parketa napravili, uvek je govorio da je malo, mada sam bio siguran da je znao da više ne može.

Za tih nekoliko godina, on je kupio novi volkswagen touareg, a njegov sin novi golf.

Zbog male plate i teških uslova rada radnici su često davali otkaz. Dolazili su novi koje je trebalo brzo obučiti i staviti da rade na opasnim mašinama. To je bilo jedno od mojih zaduženja i najteže mi je padalo. Gazda me često u prolazu pitao: ”Šta je to Milane sa ljudima, zašto napuštaju?”

Ja sam slegao ramenima, ne želeći da ulazim u razgovor sa njim, znajući da on vrlo dobro zna šta je u pitanju.

Jednom prilikom me pozvao u kancelariju i insistirao da mu kažem šta bi trebalo preduzeti da se problem reši.

”Mala plata, a težak posao. Radi se devet sati, i subotom. Ljudi rade dok moraju i dok mogu da izdrže. Čim nađu nešto bolje, beže.”, rekao sam.

Udarilo mu je crvenilo u lice. Ćutao je nekoliko trenutaka, a onda rekao:

”Nije zbog toga sigurno, neće ljudi da rade, naučili u komunizmu da zabušavaju. Kod mene mora da se radi.”

Uzeo je rokovnik, stavio naočare, listao, nešto zapisao, a onda podigao glavu, zagledao se u mene i rekao: ”Imaš li neki predlog kako da se popravi stanje?”

”Imam”, odgovorio sam, ”Da se majstorima podigne plata sto evra, a fizikalcima pedeset.”

Izgledalo je kao da će eksplodirati, ali je sačuvao smirenost.

”Milane, znaš onu narodnu, ne laje pas zbog sela nego zbog sebe.”

Izašao sam iz kancelarije i krenuo prema stovarištu trupaca. Bože moj, kako ću preživeti, kako ću opstati u ovakvom svetu, ne može se raditi, kako izdržati?

Plate nisu povećane, radnici su i dalje napuštali firmu. Ko im jebe mater, nek pocrkaju od gladi kad neće da rade. Doći će drugi, ima arbajtnika kol’ko ‘oćeš, govorio je gazda Slobo. Nema više besplatnog ručka. Da neće, možda, da osnivaju sindikate?

Čim mi se ukazala prilika, dao sam otkaz. Nikad neću zaboraviti gazda Slobu, njegovu demagogiju i beskrupuloznost. Kad god čujem nekog političara na televiziji, uvek ga se setim.

Autor Milan Neđić