Glumčev šal

Studirao sam u velikom gradu.Glavnom. Iz unutrašnjosti sam došao u spoljašnjost.Ušuškane čitaonice pružale su mi utočište od lošeg vremena i predstavljale poligon za upoznavanje devojaka više nego što su bile mesta za učenje. Bar meni. Neki su i učili. Ja baš i ne. Masne menze, jeftine brucoške žurke, jeftine pivnice, besplatni ulazi u poneko pozorište, izložbe, besplatni koncerti klasične muzike nedeljomujutru posle ludih noći. Obično ludih. Tako sam studirao.

Upoznao sam Unu. Bila je rođena u spoljašnjosti. I ona je studirala. Za razliku od mene, Una je stvarno učila. Astronomija i matematika. Bavila se i izradom natalnih karata i njihovim tumačenjem,kažu, radila je horoskope. Tako smo se i zbližili, preko horoskopa. Upoznali smo se na nekoj kućnoj žurci. Salonski stan, visoki plafoni i miris prošlog veka. Društvo je bilo veselo. Bio je početak meseca kada su nama iz unutrašnjosti stizale pare za narednih tridesetak dana.Una je bila vitka crnka, izrazito kovrdžave kose. Dugi prsti, aristokratsko držanje tela i razoružavajući osmeh. Bila je jednostavna i neposredna. Prišla mi je sa čašom crvenog vina u ruci.

– Hej , ja sam Una! – reče veselo.

– Ja sam... – hteo sam da se predstavim, ali me ona preseče:

– Nema veze ko si. Šta si u horoskopu? – upita. Taman sam hteo da odgovorim, a ona:

– Čekaj, čekaj da pogodim. Suviše si uredan. Možda devica? Ne, ne, nisi devica, imaš to nešto tužno i divlje u očima. Znam! Škorpija! Pogodila? – upita samouvereno.

– Da stvarno si pogodila – rekoh pomalo iznenađen.

– Mirišeš na unutrašnjost. Lepo ti stoji taj akcenat. – reče Una dok mi je spontano, jako crveno obojenim noktima, čupkala tkaninu sa karirane košulje.

– Sad moram da idem. Sutra pijemo kafu,važi? – upita me.

– Gde da te nađem? – pitao sam je.

Umesto odgovora, stavila mi je nešto u ruku, nasmejala se i nestala u gužvi.Pogledao sam u dlan i video papirić sa brojem telefona i potpisom – Una.

Sutradan smo pili kafu. Pričali smo dugo. Priče su nam se neobično podudarale. I intresovanja. I omiljene boje. I muzika koju smo slušali. I suviše je bilo dobro da bi bilo stvarno. Onda smo šetali. Padao je sneg. Veliki grad je izgledao lepše i čistije. Mirisalo je na praznike. Volim praznike. I Una i ja smo znali čemu sve to vodi. Nismo žurili. Igrali smo se. Svako novo viđanje bilo je igra koja nas je još više zbližavala.

Došla je noć koja je trebalo da bude početak. Oboje smo to znali dok smo jedno drugom grejali smrznute ruke u džepu mog kaputa. Dugo smo šetali te večeri birajući mesto gde će sve početi. Odabrali smo miran bar u mom kraju. Muzika je bila dobra, unutra je bilo toplo i prijatno. Savršeno. Seli smo u suteren lokala za predivan drveni sto. Naručili smo vino. Crveno. Bajka je mogla da počne. I počela je. Ali ne baš onako kako smo nas dvoje to plairali.

– Hej, jel’ ono Sergej? – upita me Una gledajući u pravcu društva koje je upravo silazilo u suteren bara.

– Mislim da jeste. – rekoh kada sam video poznatog glumca koji je ulazio. Sergej je bio i više nego poznat, uspešan mladi glumac, drzak, hrabar i talentovan. Ludački talentovan. Do tada je već bio snimio nekoliko filmova koji su ga proslavili. Bio je popularan, prepoznatljiv po dugom jeziku bez dlaka. Da, i žene su ga volele.

Sergej je bio u društvu još dvojice svojih kolega i nekoliko nepoznatih, lepih devojaka. Seli su za sto pored našeg. Sergej je dugo odmotavao veliki vuneni šal pun svih boja. Šal je zaista bio dugačak, a on ga je sa nekom posebnom pažnjom polako skidao sa sebe. Seo je, pripalio cigaru, veseo i pripit, glasno se smejući počeo je da ćaska sa svojim, takođe, dobro raspoloženim društvom. Devojke su ga gledale, smejale se njegovim šalama i radile ono sa kosom i prstima, što devojke obično rade kad im se neko sviđa. I Una ga je gledala. Početak naše bajke bio je odložen na neko vreme. Naručio sam nam još vina, upalio cigaru, pored jedne već upaljene koja mi je gorela u piksli. Otišao sam u ve-ce. Zadržao sam se tamo nekoliko minuta. Postao sam nervozan.Vratio sam se brzo. Prilazeći našem stolu, video sam Sergeja koji je sedeo na mom mestu i pričao sa Unom. Ona se smejala i radila ono sa prstima i kosom. Bes. Nesigurnost. Ljubomora. Išao sam ka stolu neznajući kako da se ponašam, šta da kažem, šta da uradim. Sve frustracije i kompleksi koje sam godinama negovao rasle su, bujale. A onda, onda sam upoznao jednog novog i drugačijeg sebe. Kad sam stigao do stola, Una mi reče:

– Da vas upoznam, ovo je Sergej, a ovo je...

Prekinuosam je:

– Znam da je Sergej, –rekao sam ljutito. Sergej je probao nešto da objasni.

– Znaš, ja sam samo seo sa tvojom devojkom zbog horoskopa, pa sam mislio... – .Nije stigao da se opravda.

– Mislio si da ti uradi  horoskop,jel’?!– bio sam sve besniji.

– Pa da. – reče on trudeći se opet da objasni zašto sedi sa Unom.

– I uzeo si joj broj telefona? – siktao sam.

– Ma nisam. – reče Sergej.

– A što me lažeš! Kako ćeš da je nađeš da ti da horoskop?

– Jebiga, jesam. – priznao je nakraju.

– Čekaj da ti objasnim. – probala je Una da me smiri, gledajući me uplašenim očima.

– Ti ćuti! – viknuo sam. Sergejeve kolege se su se komešale, ali niko nije reagovao. Onda  sam nastavio:

– Na štati to liči! Poznat glumac, imaš poularnost,slavu, sediš tu sa lepim devojkama i još ti nijedosta. Meni ćeš da skidaš ribu! Meni, sjebanom studentu iz provincije! Baš si frajer! Sa koliko je njih još potrebno da budeš da bi nahranio svoju bolesnu sujetu? I šta sad ja treba da uradim ovde?- pitao sam njega, a u stvari sam pitao sebe: „Šta to radiš budalo? Sve ćeš sjebati. Izgubićeš ovu divnu devojku. Jebote kako sad da se izvučem?” –mislio sam. Mislio sam brzo. Najbrže u životu. Seo sam za naš sto. Pogledao sam Unu, pa Sergeja. U lokalu je bila tišina. Tišinčina. Čula se samo neka balada. Svi su gledali u mene čekajući da vide šta ću da uradim. Odjednom, ja sam bio glumac. Sam na sceni. Zvižduci ili aplauz i bis? Šta me čeka?

Pogledao sam Sergeja pravo u oči i počeo da se smejem. Prvo tiho, pa sve glasnije. On me je gledao zbunjeno. Smejao sam se, nisam prestajao. Čuo sam smeh devojaka za susednim stolom. I Sergejeve kolege su počele da se smeju. I Una. Sergej je napravio blagu, polunasmejanu grimasu. Ćutao je. Onda sam ga pitao:

– Sergej, valja li? Jel’ dobro?

– Šta brate jel’ dobro? – reče i dalje zbunjen.

– Pa gluma. Kako sam ovo odigrao? – pitao sam.

– Brate, pa ti si ovo sme odglumio?! Pa ti nisi normalan! Bravo, jebote, bravo! – nasmeja se Sergej, konačno.

Lokalom se prolomio aplauz. Najveći koji sam do tada dobio. Nije bilo potrebe da izlazim na bis. Una je ustala i poljubila me. Prvi put. Seli smo svi zajedno. Spojili smo stolove i svetove iz kojih smo dolazili. Lepak za spajanje je bio stari bend koji smo svi voleli. Sergej je našao neku gitaru u ćošku i svirao. Celu noć. Bilo je dosta vina i smeha i snega.

Izašli smo svi zajedno iz bara. Svanjavalo je. Snežno i čisto. Morao sam da ga pitam.

- Ej , Sergej, a u čemu je fora sa šalom?

– To mi je keva isplela kad sam krenuo na fakultet. I ja sam iz jebene provincije. Spakovala je u ovaj šal svu svoju ljubav i brigu za sina. Rekla mi je da ga čuvam i da će on mene da čuva.

Skinuo je šal. Una je stajala pored mene. Ogromnim pletivom nas je obmotao i nasmejao se.

– Malo i vas da čuva, neka ga neko vreme kod vas. Naravno, da ga čuvate i da mi ga vratite. A broj telefona već imam, pa se čujemo. – rekao je pozdavljajući se. Una i ja smo se ljubili umotani u glumčev šal, prepun ljubavi. Bajka je konačno počela.

Sreten Bošković