Godišnji odmor (Gazijantep u mom srcu)

Bujrum, Zovem se Murat Kurtoglu, imam 52 godine, Rođen sam U Turskoj, u Gazijantepu blizu granice sa Sirijom. Sa 17 godina sam emigrirao u Nemačku i od tada živim u Penemundeu. Imam hanumu Ramizu i petoro dece. Najstariji sin Salih je dobar momak, ali sve mi se čini da ga je šejtan pomalo zaposeo, nikada ga nisam video u društvu žena. Pomalo sumnjam u njega. Drugi sin je Omer. Lep, pobožan dečko, treći sin se zove Sultan...on je budala. Imam i dve ćerke. Aidu i Šefiku. One mi zadaju puno problema. Neće da pokrivaju glavu i nose feredžu, slušaju kaursku muziku, puše, a mislim da krišom i piju. Slabo idu u džamiju, izlaze sa momcima koji nisu naši, nisu anadolci. Čak su naučile i Nemački!. Sa nama živi još i tašta, Selima. Kurva stara. Ne znam da li sam pomenuo trećeg sina, Sultana? On je budala.

Elem, Konačno je došao i avgust, sezona godišnjih odmora. Juče sam sam komšijom Safetom promenio ulje na svom kombiju, napravio sam i mali krevet u zadnjem delu. Na prozore sam postavio zavesice i okačio jelkicu na retrovizor. Borova šuma. Hanuma Ramiza je danima kupovala poklone za rodbinu. Čarape, marame, igračke, polovan set kvačila za Mercedes njenog brata Ismeta. Potrošila je dve moje plate na poklone ali neka. Jednom godišnje se ide u Gazijantep! Tašta, kurva stara, je spremala provijant za putovanje od skoro 3000km. Gurabije, pite, voće, vodu, lubenice. Da se ne trošimo na putu. Svaki evro je teško zarađen i treba voditi računa. Sin Sultan? On je budala.

U četvrtak sam izmolio gazdu Kurta da sa posla izađem malo ranije. Odjurio sam do džamije, izuo cipele i čarape, plaknuo noge, pomolio se i pozdravio se sa hodžom Jusufom. Pizda mu materina. Samo meni može da zapadne da je i hodža iz Gazijantepa. Uvalio mi je da ponesem dve torbe raznih drngulija za njegovu rodbinu. Ali, šta ću… Hodža se ne odbija. Pogotovo se ne odbija u sred Kurban Bajrama.

Tresnuo sam hodžine stvari u kombi na improvizovani krevet u zadnjem delu, i besno zatvorio vrata. "Kurac ćeš se ti naspavati Murate" pomislih "natovarili su ti kombi k'o arapin kamilu, vozićeš dva-tri dana bez odmora". Da bar Selima, kurva stara otegne papke pa da imam malo više mesta u kombiju. Da, Bajram je, ali nisam mogao da izdržim. Otrčao sam iza ćoška do kioska sa Girosom koji drži neki Grk, pseto pravoslavno, i pojeo nešto s nogu i na brzaka drmnuo dva ladna piva. Nije toliko loša ta krmetina, pomislih. Alah će mi oprostiti. Nisam smeo da jedem doner kod komšije Aziza. Pukla bi bruka - Murat jede danju u sred Bajrama. O pivu tek da ne govorim. Sultan? On je budala.

Potrpao sam hanumu, decu, poklone, provijant...u kombi. Selima, kurva stara, je sela do mene. Konačno smo krenuli. Gazijantepe - dolazimo ti! CD u kombiju nije radio, pa sam pustio neke dobre zurle na kasetofonu koji smo, kao poklon, kupili amidži Sulejmanu. Zalaufao sam se autoputem 150 na sat i uživao u zvucima rodnog kraja. Deca su se stalno nešto svađala i vrpoljila. Jako su me svi nervirali sa svojim pričama. A i ništa ih nisam razumeo. Pričali su na Nemačkom. Ćerka Šefika mi je posebno išla na ganglije. Slušala je na svom telefonu neku odvratnu šejtansku kuknjavu i zavijanje. Pustio sam volan na trenutak, okrenuo se i oteo joj telefon iz ruku. Na svu sreću, kamiondžija iza nas je bio oprezan, pa neće biti kolektivne dženaze. Projurili smo kroz Nemačku i ušli u Austriju. Svi su spavali. Zaustavio sam se na pumpi, natočio dizel do vrha i na kvarno drmnuo dva piva. Alah će mi oprostiti.

Selima, kurva stara, je hrkala i balavila na suvozačkom sedištu. Krišom sam je merkao. Nije tako loša, iako je matora. Kada bi obukla neke dobre, seksi dimije sa halterima...svašta bi tu moglo da bude. Ulazili smo u Mađarsku malo pre zore. Parkirao sam kombi a Hanuma Ramiza je na travi pored puta raširila stolnjak i postavila nam da malo zamezetimo. Prethodno smo se i pomolili. Naravno, sa Omerom sam se posvađao u kom pravcu je Meka. Ostale je bilo baš briga. Sumnjam u njihovu pobožnost, pogotovo od kada sam kod ćerke Aide u školskoj torbi pronašao čep od piva i kondome. Valjda se dete igra...pravi balone i puni ih pivom. Zna ona šta znači čast porodice Kurtoglu. Sve mi je lepo objasnila.

Dobro. Završili smo sa odmorom, Hanuma je istresla stolnjak i đubre na travu pored puta, a Selima, kurva stara, je spakovala ostatak provijanta. Jezdili smo mađarskom ravnicom 160 na sat. Svi su opet zadremali, samo konjina Murat mora da vozi. Krišom sam iz kasete izvadio pivo koje sam sakrio prethodne noći i za dva minuta ga popio. Bilo je mlako, ali prijalo mi je. Alah je milostiv. Bacio sam praznu limenku kroz prozor i nastavio da vozim. Ne znam da li sam vam to već pomenuo? Imam i sina Sultana. On je budala.

Stigli smo i do mađarsko-srpske granice i priključili se kilometarskoj koloni svoji sunarodnika na putu za otadžbinu. Malo sam dremnuo za volanom, a sinovi su gurali kombi kako se red na granici pomerao. Ne možeš dati deci volan u ruke, opasno je to, nije igračka. Posle pet sati čekanja ušli smo u Srbiju. Carinik je otvorio vrata kombija i pokušavao da nas sve prebroji. Greškom je gurnuo ruku činiju sa gurabijama i nešto opsovao na svom čudnom jeziku. Selima, kurva stara, se nasmejala, jer je njen babo rođen negde u Srbiji, pa je pomalo i razumevala taj njihov jezik. Ja znam samo Turski i samo on mi je potreban. Ne govorim ni Nemački, osim par reči…"bite, danke" i slično. Šta će mi taj Nemački? A ionako se u Nemačkoj sve više govori Turski.

Posle tridesetak kilometara nas je zaustavila policija. Mlatarali su rukama i nešto pokazivali. Probudio sam Selimu, kurvu staru, i zamolio je da pomogne i vidi šta se dešava. Nije mi radilo svetlo. Kazna 50 evra!!! Ćušnuo sam 20 evropskih novčanica policajcu u džep i nastavio put. Duša me je bolela zbog izgubljenog novca. Za 20 Evra u Gazijantepu mogu da kupim celo jagnje. Nastavili smo kroz Srbiju i napravili novu pauzu na pumpi u blizini granice sa Bugarskom. Natočio sam dizel i kupio dva piva koja sam eksirao u klozetu da me niko ne vidi. Alah je veliki. Hanuma je opet raširila stolnjak i postavila nam mezetluk dok smo se Omer i ja prepirali oko položaja Meke. Parking je bio pun mojih sunarodnika. Svi su jeli, dremali ili se molili. I ja sam malo prilegao. Samo pola sata, da imam snage za vožnju do zavičaja. Ostavili smo gomilu đubreta iza sebe i priključili se koloni sa srpsko bugarskoj granici.

Posle par sati smo nastavili put. Domovina je bila sve bliža, a srce sve punije. Zurle iz kasetofona su utihnule. Crkla baterija. Stao sam kod neke prodavnice pored puta i pazario baterije. Kupio sam i dva piva Jedno sam odmah popio a drugo skembao u džep. Za kasnije. Alah je svemoguć. Džombasti bugarski putevi su pretili da mi unište kombi, a policija me je oladila za još 20 evra. Pojas. Bila je noć i svi su spavali, samo je konjina Murat morao da vozi. Popio sam pivo koje sam ranije sakrio i Selima, kurva stara, mi je opet izgledala poželjno. Zamislio sam je kako samo za mene u dimijama, okićena dukatima izvodi trbušni ples, dok ja leškarim na otomanu. Izgleda da sam se malo opustio i zdremao. Iz dremeke me je trgla buka sirene ogromnog šlepera koji mi je dolazio u susret. Instinktivno sam trgnuo volan u desno i istumbao saputnike i gurabije. Masovna dženaza je opet izbegnuta. Mnogo su nervozni ti vozači koji dolaze iz suprotnog smera, samo mi trube i ablenduju. Imaju li oni srca i duše? Znaju li da idem kući u moj voljeni Gazijantep? Mislio sam na svog sina Sultana. On je budala.

Stigli smo i na granicu moje rodne grude. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Kupio sam par piva za usput, jer je u Bugarskoj sve jeftinije. Nestrpljivo sam čekao u redu na granici i divanio sa našim kamiondžijama o svim abrovima i vestima iz najmilije nam Turske. Pod izgovorom da idem da se olakšam, iza kamiona sam popio pivo, a deca su gurala kombi kada se kolona mrdne. Ženska čeljad je pokrila lica i glave. Da, u Tursku uđu onako kako dolikuje.

U vazduhu sam već osećao miris loja i nargila, a u vazduhu se mogao načuti milozvučni hodžin poj. Policajac, NAŠ policajac, nam je udario pečate u pasoše. Konačno smo ušli u domovinu! Cariniku sam poljubio ruku krišom mu dajući 50 evra da nas ne bi maltretirao i otvarao gepek. Fini neki čovek. Nije nam pravio probleme. Pametno potrošen novac, pomislih u sebi.

Čim smo napustili granični prelaz, parkirao sam pored puta i celu porodicu najurio iz kombija. Poljubio sam rodnu grudu i zapevao himnu " İstiklal Marşı". Deca nisu pevala. Kažu ne znaju reči, a ni Turski im baš ne ide od ruke. Opalio sam im svima po motivacionu šamarčinu. Dobro, deca su...naučiće. Nagazio sam kombi i prosto leteo drumom. Voljeni Gazijantep je bio sve bliži. Jurio sam satima bez stajanja. Na porodicu nisam obraćao pažnju. Drmao sam jeftino bugarsko pivo bez sakrivanja, a hanumi Ramizi sam zapretio gadnim zulumom ako nastavi da mi zanoveta. Prazne limenke sam uredno slagao u najlon kesu. Domovina mora da se pazi.

U Izmiru sam opet napunio rezervoar i kupio domaći nektar - EFES!!! Prvu flašu nisam popio. Sipao sam pivo u ruku i umivao se sa njim. Trljao sam grudi, kosu,lice. Bio sam na korak od kuće. Ostatak sam strpao u kombi i nastavio ka domu. Efes je brzo nestajao, a Gazijantep je bio sve bliži. Alah je milosrdan. Poznati miris anadoskih štala i aščinica je ispunjavao vazduh. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Vozio sam gotovo neprekidno skoro tri dana, ali umor više nisam osećao. Još 10km do kuće...9...8... Policija me zaustavlja. Kažu pijan sam. Braćo moja, zemljaci, rođaci...pa gde pijan. Ni kapi nisam popio, musliman sam, Bajram je... Čudno su me gledali, ali 30 evra u policajčevom džepu je razrešilo sve dileme. Nisam pijan. Sin Sultan? On je budala.

Bilo je veče kada smo ujezdili u blatnjavo dvorište moje rodne kuće. Dočekala su me braća i sestre. Izljubili smo se srdačno, a hanuma Ramiza je već delila poklone. Za astalom u glavnoj sobi su sedeli ostareli babo i majka. Poljubio sam ih u ruku i lično uručio darove. Par svilenih marama i najnoviji slušni aparat. Majka je napravila sofru koja se retko viđa…bamije, sogan dolme, salate, riba, baklava, tulumbe. Sedeli smo oko stola i divanili satima. Komšiluk je dolazio da nas pozdravi i da primi poklone. Pili smo čaj i pušili. Žene smo najurili u drugu sobu. Ćerke su me samo brukale. Bilo me je sramota što su moje, što ne znaju naš jezik i što međusobno pričaju na Nemačkom. Ni ostarelom babi nije bilo baš po volji. Ostali smo samo braća i ja za stolom. Brat Suad je doneo i bocu domaće rakije koju je krio od oca. Sedeli smo do jutra. Pričao sam im o svom bolu za otadžbinom, mukama u tuđini i ubeđivao ih da je pravi život samo u Gazijantepu. Nigde nije kao kod svoje kuće. Pili smo do zore. Alah je najveći.

Strovalio sam se na poljski krevet koji su mi namenili i lagano utonuo u san. Spavaću bar dva dana. Tako je svake godine. Valja se oporaviti od puta i onda uživati. A za 12 dana ponovo počinje arbajt i svakodnevne nerazumljive pridike gazda Kurta. Natovarićemo kombi domaćim sirom, korama, kasetama sa najnovijom muzikom, začinima, turšijama, poklonima za komšiluk u Penemundeu i smrknutih lica ćemo odjezditi nazad. Ćerkama lica neće biti smrknuta. Ne znam zašto je to tako? Da li sam vam pomenuo da imam i sina Sultana? On je budala. Završio je fakultet, kupio sebi stan i odselio se. Radi u nekakvoj kompijuteraškoj firmi. Nije hteo da pođe sa nama u Gazijantepski raj, ni na silu. Otišao je na odmor avionom u tamo neku Španiju.