Golem Srem, golema i muka - II deo

Rastrgnuti između mladalačkih želja, volje za životom i loših vesti sa svih strana, živeli smo kao u magnovenju, iako je, na prvi pogled, sve bilo kao i ranije. A onda je, zaista, počelo...

Sanduk u kome je bilo Sašino telo, stigao je. Limeni, zatvoren... Iz Šida. Nismo imali osećaj da je on, onako krupan, visok, uvek nasmejan, u njemu. Mislili smo da to ne može biti istina, jer smrt mu nije priličila. Odbijali smo da poverujemo, ali smo plakali. Gorko i neutešno.

Čekala sam da se probudim u svom krevetu, u sobi i da kažem kako je to bio ružan san. Nije vredelo, mogla sam se nadati još ko zna koliko. Ni krevet, ni soba ni bilo šta drugo sem istine koja se grubo obrušila na sve!

Deda Mile, oslanjajući se na štap, išao je oko sanduka svog unuka i ponavljao: „Jebem ti Srem, dabogda izgoreo, dabogda mu se ime zatrlo!“

Naš prvi, stvarni, susret sa smrću, probudio je strah i osećaj da nepravda vlada svetom. Njegova trudna žena, naprečac oronula kuća, kuknjava, plač... a dan vedar, topao, sunčan, upotpunjuje sliku besmisla i ironije.

„Poginuo je časno braneći svoju zemlju, deda. Nemoj tako“ progovorio je jedan od vojnika iz pratnje.

„Jebem ti zemlju i čast! Meni je bilo mesto u sanduku, a ne njemu, razumeš li ti šta ti govorim!? Poginuće mnogi časno, nagledo sam se ja toga, a onda će protuva da vlada, da drži govore i polaže vence na grobove i odlučuje ko je bio izdajnik, ko nije... Baš me briga za ordenje i spomenje, nek je i najgori, moj unuk nije dočekao da dete uzme u ruke!“

Pogledi naših deda, sada znam, bili su slike onoga što dolazi. Oni su znali, mi nismo...

Bio je to dan u kome smo odrasli. Odjednom. A u nekom od dana, narednih godina, naše dede su odlazile i svet je, definitivno, postao drugačiji. Nije više bilo bezbednog mesta na kome bismo mogli da se sakrijemo od odgovornosti, života, nedaća...

Gledam dete pored mene. Nije dete, mladić je. Ima tačno toliko godina koliko je imao njegov otac kada je negde u Sremu, poslednji put ugledao dan. Nisu dočekali, ni jedan, ni drugi, da se vide, zagrle... Umesto ljubavi oca, podrške, grdnje, prekora, bilo kakve reči, kamena ploča u dvorištu škole, sa slikom, imenom i prezimenom, znak da je tata tu, uz njega; čeka ga u školi, prati ga pogledom, gleda dok se igra sa decom... i gomila zemlje, tamo, na groblju, mestu gde tata spava.

Ne liči na oca, samo boja očiju i blag pogled. Bez traga ljutnje. A ima pravo da bude ljut!

Nepregledna sremska ravnica postala je mesto obeleženo bolnim secanjima za porodicu, a za njega, mesto gde je njegov otac ostavio dušu, a pradeda na silu morao da odraste. Prekrivena suncokretima, nikad neće dati odgovor na bilo koje pitanje. To mesto gde te čudesne biljke prate put sunca i lagano se njišu na povetarcu, hraneći svojim semenom ptice i ljude, ne znaju nista o krvi kojom je natopljena zemlja u kojoj su pustile svoje korenje. One nisu nikle iz klice mržnje, zato i streme nebu.