Gospođa Mara

Umiva se dan. Sunce razvlači svoje zrake po ulicama kao vrsna domaćica kore po stolu. Pojavili su se obrisi ulica sa životnim pričama. Svaka ulica je čuvar tog blaga. Neke liče jedna na drugu, neke se ukrštaju, neke se mimoilaze, neke se vole, a neke i ne podnose…veći deo se nastavlja na drugu ulicu, na ceo grad, pa na druge gradove i tako u beskraj.

Tako nastaju romani i čini se da i nestanu u trenu, ali, u stvari oni negde ostanu, uglave se između pločnika, na kaldrmi, u žardinjerama, po krošnjama drveća. Ima ih i na prozorima, vide se kada stakla zamagle. Ima ih i u hodu, pogledima, osmehu starih i novih Beograđana. Kiše obrišu po neku reč, pasus, a suze ponekad obrišu i celu priču. Stvarno se to retko desi jer se najdublja osećanja sade po vremenskim brazdama svih uzdužnih i poprečnih ulica.

Eto, juče je baš gospođa Mara iz Ulice Vaskrslih Lala pronašla priču o svom venčanju, davne četrdesettreće, u jeku Drugog svetskog rata; tada je imala dvadeset godina, a sada gazi devedesetšestu. Kakva je to radost na licu dok priča o tom vremenu, ne znajući da ima decu, unuke i praunuke, jer je te delove sećanja uništio rastvor stresne demencije, sasvim slučajno još pre nekoliko godina, greškom, naravno!

Dok je okupljenim ukućanima pričala o prvoj bračnoj noći, zaljubljenosti, strasti, oni su je sa nevericom slušali. A kada je oplela po detaljima u krevetu, stariji su se uozbiljili pokušavajući panično da je ućutkaju, dok su se mlađi smejali i hrabrili je da i dalje priča.

Na kraju je nastao muk kada je poštovana majka, baka i prabaka svima njima poželela dugovečan život, duži nego njen, u radosti, sreći i ljubavi baš kao što ona sada živi. Tu su se svi zamislili jer ne bi da budu kao ona: stari, usrani i dementni, samo sa sećanjem na ljubav iz daleke prošlosti.

Na žalost, niko osim pokojnog Makse nije znao da je gospođa Mara bila hrabra partizanka, koja je učestvovala u oslobađanju Beograda, ali je stigla i da se zaljubi u jednog Rusa, sa kojim je provela nekoliko sati u nekim ruševinama, dahćući od zadovoljstva i miline njegove muškosti. Naravno da je taj nestao i nikada se više nije  pojavio, dok je ona, ostavši trudna, oštroumno, brže bolje pronašla jednog divnog saborca za muža. On nikada nije sumnjao, niti mu je ikada palo na pamet da maleni plavokosi i plavooki dečak nije njegov. Izrodilo se još troje dece, crnpurasti kao i on, njegovi maleni klonovi, tako drugačiji od najstarijeg sina. Ali, Bogu hvala, ni on ni bilo ko drugi ništa nisu posumnjali. Niko nije znao da je gospođa Mara celog života čeznula za onim Rusom, čije ime nije ni znala, ali je zato taj momenat neverovatne strasne avanture ostao kao neizbrisivi trag u njenom srcu.

Budi se noć, kraljica tajni, zvezda i strasnih uzdaha. Sade se nove priče po svetlim bulevarima, možda neka semena tih životnih iluzija nikada neće nići, možda ih ulica, prozori, kapije nikada ne sačuvaju, a zar je to bitno? Postoji mesto gde svakako ostaju po ceni pakla i smrti, takve nikada ispričane, ostaju naše, samo naše priče zatvorene u našim srcima.