Gospodin nevidljivi

Zavesa se po drugi put podigla uz ovacije publike, koja je tražila bis. No, mister nevidljivi se nije pojavio, što je uslovilo još veći aplauz. Nakon toga sve je utihnulo.

Semjuel se prenuo iz svojih misli, povukao dim cigarete u koji je nestajao, bacio hitar pogled kroz prozor ustanovivši da je napolju dovoljno velika magla da može nesmetano da izađe.

Njegov san ili više želja beše da bude nevidljiv, lik iz jednog romana, nebitan za svet, za okruženje, da bude skriven od očiju radoznalog sveta. Sem je bio propali glumac, nije se nikad snašao na pozornici da igra, iako je znao napamet mnoge tekstove. Kad bi izašao na scenu, jednostavno bi zastao hipnotisan, nije se sećao teksta, niti šta treba da radi. Iz mraka su ga vrebale hiljadu para očiju i on bi se osetio kao krivac.

"Kako bi bilo lepo da sam nevidljiv, da pričam, a da me ne vide", pa je otpočeo svoju radijsku karijeru, pod lažnim imenom. Bitno je da bude nebitan i nevažan, poprilično čudan zahtev za jednog savremenog čoveka, u vremenu kad je sve dozvoljeno i svako traži svojih pet minuta. Oblačio se neupadljivo, nije imao nijednu karakteristiku, koja bi ga izdvajala od drugih. Sem je imao jedan od onih prastarih modela kompjutera, bez mogućnosti interneta, na kojim je kucao neke izveštaje i izmišljenu destinaciju svoga kretanja. Mogao je da bude bilo gde, a da ga prosto niko ne primeti, uklapao se u bilo koji enterijer, nešto poput sobne lampe ili fotelje.

Obožavao je maglu i mrak, hladnoću zime, mrzeo vrelinu leta, a i tad bi nosio svoja siva odela. Želeo je da se preseli u neku dovoljno hladnu zemlju, u kojoj nikog neće interesovati ko je i šta je on.  Ta njegova anksioznost potiče iz detinjstva, kada je u trinaestoj godini iznenada saznao da je usvojen, ali na jedan grub način, jer je on zbunjen stajao kraj vrata, dok su se otac i majka glasno raspravljali u vezi njegovog usvojenja, potom je majka  prošla pored njega, kao da on nije stajao tu, i izašla nekud. Kad je ušao zbunjen, pokušavajući nešto da kaže, otac je rekao: - Zdravo, sine. -  i nastavio da gleda u novine. – Eto, sad znaš da nisi naš, ali mi te volimo, kao da jesi.- rekao je preko novina.  Nešto u Semjuelovom  mozgu je kvrcnulo i danima nije mogao da dođe sebi. Ko je on? Ko su njegovi pravi roditelji? Odgovora nije bilo, osim da je ostavljen pred vratima porodilišta. Rešio je čim napuni osamnaest, da ode od te porodice, koja ga je jednom spasila, a sad ga potpuno razorila, da pronađe svoj identitet.

To je Semjuel K. ispričao devojci, dostavljačici iz pošte, koja mu je taj dan donela jedan poručeni paket. Bio je nekako izgubljen i potišten. Rekao je da uđe, dok bude našao novac. Devojku nikada pre nije video, pa je rešio da iskoristi njenu prisutnost da joj ispriča nešto važno.

- Molim te, moram ti ispričati nešto jako bitno. Ako bi ostala na kafi?

- U redu. - reče mu nepoznata. 

Otvorio je paket i ispale su neke knjige. Obe knjige su bile Kafkine. Nije tu bilo ništa čudno.

- Prezirem knjige! - rekao je dok je lagano povlačio dim cigarete. "Ludak", pomisli devojka,”Naručuje knjige, a prezire ih.”

 - Sve osim Kafkinog "Procesa". - dovršio je misao. Shvatio sam da je taj lik niko drugi do ja. Potom je ispričao kako je ta knjiga pronašla njega. 

Bilo je to jednog sumornog dana, kad se osećao mnogo gore nego inače, ali na jedan apsurdan način, on je voleo tu svoju utučenost, osećaj beznadežnosti, kada bi sav jadan i pokisao, seo u neku od prastarih kafana, za koje je samo on znao. Jedna devojka, koja je nosila  šarenu košulju i ogromne naočare na sitnom licu, frizuru tako nameštenu da joj se nisu ni oči videle, sedela je u kafiću čekajući nekog, udarala je nestrpljivo noktima o sto, svaki čas gledajući u mobilni.

 - Da... dobro onda. Drugi put. - reče kad se javila, ali to toliko tiho, da ju je i Sem jedva čuo iako je sedeo za stolom u blizini njenog. Razočarano, povijenih ramena, uzela je jaknu i tašnu sa stola i izašla pognute glave. Ni sam ne znajući zašto, Sem se prebaci za njen sto i sede na knjigu.

 Okretao je pročitavši naslov "Proces", a onda je onako uzgred pročitao i prvu stranicu. Svidelo mu se. Reši da zadrži knjigu, pa je brzo izašao, skrivajući je u unutrašnjem džepu širokog mantila, da se devojka kojim slučajem ne vrati. 

I stvari su iznenada počele da se odvijaju. Nosio je tu knjigu uvek sa sobom, razmišljajući o Jozefu K. Bilo je neke sličnosti između Sema i lika iz romana. Čitao ju je u tramvaju, izazivajući znatiželju ljudi. Čovek koji čita knjigu! Jednom je ušao u prvi slobodan taksi, rekao neku adresu i zavalio se na zadnje sedište, uronivši u knjigu.

Našao se u potpuno nepoznatom kraju. Zagladio je svoju ionako zaglađenu kosu, pomalo nauljenu i gledao u neverici. Ono za čim je tragao - našao je. Beše to hotel u kojem su koristili samo prva dva sprata, a ostatak se nije koristio, jer nije bio renoviran. Srce mu je ubrzano tuklo. Da li je moguće? To je bilo to, ista zgrada, neverovatno, premda nije se sećao kako bi trebalo tačno da izgleda ta zgrada.  Radoznalost ga je vodila da se popne stepenicama negde na treći sprat, pred kojim je ostao zapanjen. Gledao je u niz vrata, u dugačkom, uskom hodniku, kao u magičan svet, mada je više izgledao zamračeno, zapušteno, sa vonjem buđi i prašine. Prošao je par puta i treći i četvrti sprat, pa bi potom nasumično pokucao na jedna od vrata. Nije očekivao ništa, al neki glas reče da je slobodno.  On uđe. Unutra je bio polumrak, jedino očekivano, i to mu, naravno, nije ni najmanje smetalo.

Kraj prozora u polutami stajao je čovek, za koga nije mogao sa sigurnošću da utvrdi da li je mlađi ili stariji.

- Izvolite, sedite.- reče mu, ne okrećući se. - Vi ste Semjuel K., zar ne? Izuzetna mi je čast. Očekivali smo vas!

- nastaviće se –

Kristina Janković