Gospodin nevidljivi (epilog)

Sem je seo u stolicu nasuprot malog, bucmastog čoveka, koji mu je ulivao poverenje, zbog smirenosti u glasu. Na stolu beše lampa sa prigušenim osvetljenjem, taman toliko da je osvetljavala lice tog čoveka. A onda je primetio ljutiti pogled na njegovom licu. Pokušao je da se izvini, možda je već kasnio, možda nije smeo da otvara ta vrata, ali Sem ga ništa nije razumevao, ma koliko se trudio. Kad je počeo da govori smirenijim glasom, onda je razumeo.  

- Upali ste u reon koji nije vaš. Idite odmah za sekretaricom, nađite je, ona će vam sve objasniti. – mali čovek je ustao i nestao iza nekih vrata, gotovo nečujno.

- Da idem odmah za sekretaricom? Kakav sad reon? Gde li je ona? -  Sem je osećao iskru nedorečenosti u glasu tog čoveka, razumevši da sve zavisi od njega, da će se na izvestan način razrešiti njegova sudbina. Odlučnim korakom je izašao iz te prostorije, i nasumično odabrao naredna vrata, koja su bila dijagonalno od ovih, odmah do visokih prozora.  Nije pokucao, samo je ušao. Unutra je očekivano bilo mračno, ali ne toliko kao u prethodnoj prostoriji, više kao splet sive boje, pomisli. Čuo je prigušeni plač neke žene ili deteta.  Učinilo mu se da je čuje sa više strana, kao da je prostorija ozvučena.

- Ima li koga? - upita. Nije mu bilo svejedno. Ovo je bilo drugačije od mraka na koji se navikao, ovo nije bio njegov nevidljivi paravan, koji ga je štitio, štaviše osećao je da ga posmatraju. “Reon koji nije njegov!” Bolje bi bilo da ode. Potom je čuo neki šušanj, kao da neko otvara novine i odgovor.

 - Ja sam tu! Dođavola, dokle ćemo se kriti. - bio je to nepoznat ženski glas. Hteo je da je upita da li je to ona plakala i da li joj treba neka pomoć. Umesto toga ćutao je.

Prišla mu je, uhvatila za ruku i povukla ga sa sobom.

- Ovde je suviše mračno, ne možemo razgovarati u mračnoj kancelariji. – otvorila je druga vrata, koja nisu vodila u hodnik, već u još jednu prostoriju.

Bila je to spavaća soba, sa zavesama, pored kreveta beše lampa, na sredini sobe mali stočić i dve fotelje. - Sedi! - reče mu – Mi ovde živimo. Oni iz hotela ne znaju da ovde ima ljudi, inače bi nam debelo naplatili. Dakle? - pogledala je upitno ka njemu. Znao je da je to devojka od koje je ukrao knjigu. Bila je odlučna, oči joj je sad jasno video, bile su gotovo crne, što mu se nije dopalo.

- Izvini, koji to “mi”? Ja ne živim ovde. A što se knjige tiče, kupiću ti novu, samo da zadržim baš taj primerak knjige. - pogledao je u svoje šake, i dalje je bio u mantilu. Smetala mu je ta svetlost, iako beše bleda, činilo mu se da ga previše otkriva.

Ona odmahnu glavom. - Ne, ne može. To mi je poklon od njega. Vrati mi je. - ispružila je dlan ka njemu. Nije želeo da joj vrati. Nije mu se dopalo ni to što ima nekoga. Osetio je talas ljubomore. Povukla je ruku. - Zbog čega baš taj primerak? Možeš je kupiti bilo gde. Moj dečko će me ostaviti, kaže mi da sam nemarna prema njegovim poklonima. 

- Tvoj dečko? Pa upravo si mi rekla da živimo zajedno! – viknuo je.

- Pa šta! Zar to sada nije moderno? On je pun strasti, a ti si…pa običan i nevidljiv. Ja volim da sam u centru pažnje. - Ona je ustala i prošla kroz neku draperiju, dugačku do poda. “Ovde se svi igraju žmurke, neke skrivalice… dosta mu je toga, ko je ta devojka i onaj mali čovek i koji su svi ti ljudi koji žive tu…”, nije video nikog drugog.

- Ta knjiga je moj spas od sveta! – imao je potrebu da viče - Hej, čuješ li? Ja nemam nikoga. Počeo sam da živim, tek kad si mi dala tu knjigu. Molim te, vrati se! Kako se ja ne sećam da živim ovde? – prekrstio je ruke, beše mu žao samog sebe. - Možda da joj ipak vratim. - rekao je tiho, ustavši napravio par koraka ka dugačkoj zavesi, i neodlučan stao. To je bio zid. Prošla je kroz zid?! Napipavao je rukama zid, ali nigde nije naišao na nabore zavese. - Gotov sam, gotov, sam i nevidljiv. To je ono što sam želeo, a sad shvatam da mi ne prija da budem takav. – Naslonjen na zid, klizio je do poda, seo, povukao kolena ka sebi i zario lice u šake.

A onda je iza sebe začuo aplauz. Naglo je ustao, videvši da se nalazi na pozornici. - Kakav kraj! Čaroban. Bravo.  - reko je neko iz prvog reda, pa je mogao da čuje. Nije verovao  vlastitim ušima. Pridružili su mu se bucmasti čovek i devojka, klanjajući se publici. Zavesa je pala.

Devojka ga zagrli oko vrata i poljubi ga. - Bravo, Sem, bio si odličan! - Ponovo se podigla zavesa i oni se ponovo pokloniše publici.

Bio je srećan kad je ispričao sve što je imao nepoznatoj devojci, koja ga je gledala ne razumevajući ga. Popila je kafu i gledala u šare na tepihu.

- Ta cura me je spasila. Razumeš?  - osećao je ushićenje, koje je splasnulo pod dejstvom njenog nerazumevanja.  - Morao sam da to kažem nekome koga ne poznajem. Da li mislite da sam sve to izmislio? - upitao je.

- Ne, nikako! Zašto biste izmislili tako nešto? – nju u stvari nije bilo briga za njegovu priču. Mislila je da će joj reči nešto o toj devojci. Želela je da čuje neku ljubavnu priču. – A ta devojka? – upita, žurno oblačivši jaknu.

- Čija je ona devojka? Vaša?! – rekla je to kao da je ljubomorna.

- Ona? Ne, nikako! Ona je glumica. – nije želeo da priča o tome, jedva je čekao da ova izađe. – Ali… rekli ste prvo da je to bilo u kafiću, da ste tamo našli knjigu, koju je ona ostavila… I kako ste bili opsednuti tim likom, ako ste tu knjigu tek tada pronašli? Ništa ne razumem. Možda zato što sam ja obična devojka.

- Ah, ne, ne… Predstava je započela tek u toj zgradi. Od momenta kad sam uzeo knjigu do tada, prošlo je par meseci. – ona podignu obrvu. Uzela ga je za ruku i zagrlila ga. – Tebi treba ljubav, a ne knjige I predstave.  – poljubila ga je, onako usput, kao da se to podrazumeva. Onda je otišla. Jedno vreme je stajao tako, kao da je samo stub, potom je pažljivo je stavio knjige na policu, punu istih knjiga.

Dan je bio vedar, mada je u talasima duvao vetar, i po prvi put oseti da mu ne smeta dnevna svetlost. Pobedio je mrak u sebi i to ga je fasciniralo. A sad – sad će pokušati da pronađe dostavljačicu knjige. Nije čak ni znao kako se zove, svejedno, ipak će pokušati.

-kraj-