Građani kosmosa (odlomak iz romana "Duše selice")

Bacio je novine na sto i odlučno izašao iz hotela. Rešio je da oseti ulicu pod svojim nogama.  Lagano, korak po korak, pogledom je lovio pogled. Nameran, slučajan, prezriv, pun mržnje, ravnodušnosti. Svaki korak je bio vraćanje u prošlost, a svaki lik trag njegove duše, izgubljene između dva sveta, dva naroda, dva jezika! Dve vere! Po ko zna koji put, Bogdan Pajović se pitao ko je on u stvari. Šta je odigralo najvažniju ulogu u njegovom životu? Rođenje, pucnjava u valjevskoj kasarni, ili pronalazak Mithata, brata blizanca. Šta bi se desilo da je rastao okružen mržnjom prema Srbima, da li bi imao snage da se razvije u tako jaku ličnost kao što je Mithat?

Da li bi, posle tolike mržnje između dva naroda kojima pripada, uspeo da pronađe put na kojem će moći da voli jedne, a da ne mrzi druge? Ako je mecima Ramiza Jašarija ubijeno Bogdanovo i Mithatovo nacionalno osećanje, šta je preživelo? Da li je posle operacija na VMA preživelo samo osećanje ljudskosti? Da li su Bogdan i Mithat građani kosmosa, kao što su to često znali da kažu?

Setio se Goluba i Zoje, roditelji su mu svojim pričama približili Kosovo, Metohiju, ove ljude, ovo nebo. Sve mu je bilo prepoznatljivo, blisko, a opet strano. Rađalo je pitanja…

Čija je zemlja kojom hodam, čije je nebo, vetar koji me miluje, planina sa koje silazi? Da li crkve pripadaju onima koji su ih gradili, ili onima koji ih ruše? Vernicima, ili nevernicima!? Koga opominju crkvena zvona, hrišćanske ili neverničke duše, ili opominju i jedne i druge!? Ako je Kosovo natopljeni Srpskom i Turskom krvlju, iz čije krvi rastu kosovski božuri? Čiji je Lab, čiji je Drim? Čija je Bistrica, koja teče mojim snovima, mojim  venama? Ima li čovek pravo na bilo šta osim na svoju ubogu dušu, pitao se Bogdan zamišljeno hodajući glavnom ulicom Prištine. 

Bratislav Rosandić