Groblja

Groblja čuvaju neverovatne priče. Svaki spomenik krije po jedan porodični roman, koliko god da je razdoblje između uklesanih godina na njemu. I ne mora da znači da ispod zapuštene ploče leži neko ko je nekada bio tužan. Kao ni to da je ispod uređenog groba, sa redovno svežim cvećem, neko, čiji je život bio pun ljubavi. Jedne pored drugih, leže kosti iz različitih vekova. Njihove, manje ili više zaboravljene mikrosvetove razdvajaju staze, travnjaci i tragovi onih koji ih posećuju. Život koji se odvija iznad, na tom mestu, ne bi ni postojao da nema njih tu, dole.

***

- Dvadeset godina… Dvadest godina te čekam. Dve decenije se nisam okrenuo ni za jednom ženom na ulici, jer sam znao da to nisi ti. Mislio sam da je protraćeno više od sedam hiljada dana na glupe aktivnosti i život bez smisla. Sada znam da nije tako. Svaki od tih dana je bio uložen u tebe. U čekanje. U nešto što nisam znao da postoji. U tvoju lepotu, pamet, svaku izgovorenu reč koju si mi uputila. U dubinu tvojih očiju. Tvoje asimetrične šiške. U najglatkiju kožu ikada rođenu, poligon grešnih misli pod mojim neprekidnim dodirima. U život koji tek sada živim. Ljubavi moja, jedva dočekana.

- Teško da išta mogu da ti kažem. Ćutim i uživam.

- I ne treba ništa da kažeš. Samo postoj i budi ovde. Vidiš ovaj stan? Svi su me pitali zašto nisam kupio manji. Zato što sam znao da ćeš mi jednog dana doći. Da popuniš svaki višak prostora. Pitali su me i zašto toliko radim kada gotovo ništa ne trošim. Zato što sam znao da ćeš se jednog dana pojaviti, da ćemo putovati, ljubiti na mestima za koja nismo znali ni da postoje i da na svakom kontinentu ostavimo naše tragove. Još su me pitali i kako sa tolikim novcem nemam nijedan porok. Ja sam se samo smejao i nadao ti se. Poroku moj. Ljubavi moja jedva dočekana.

- Nas samo smrt može da rastavi.

- Ne, ljubavi. Ni smrt. Nas ništa me može da rastavi.  Ljubavi moja, jedva dočekana.

***

Osvanuo je neverovatan dan. Jedan od onih kada je čovek jednostavno srećan što uopšte postoji. Sunčan, ali ne pretopao. Sa oblacima, ali onim visokim, koji služe samo da bi ulepšali nebo. Sa vetrom, ali blagim. Koji miluje obraze, a ne kvari frizuru. I jedino što je za njihovu rodbinu i prijatelje dobro u baš ovakvom danu jeste da put od kapele do grobnog mesta neće biti blatnjav.

A groblja... Da, groblja čuvaju neverovatne priče.

Goran Stojičić