Haljina za utorak

Ručica njenog malog brata bila je u njenoj, nešto većoj ruci. Dlanovi su im oboma bili topli i vlažni. Povremeno mu je morala povući ručicu jače, jer se okretao oko sebe, zurio gore ili gledao u svoje nove cipelice zadivljeno. Po glavi je prebirala ono što joj je rekla žena koja je pre dva dana dolazila u njhovu kuću. Pitala je odrasle na ulici samo dva puta za tu ulicu u koju ide. Lepo se snašla. Može ona, kad hoće, kako joj je majka često govorila. A hoće, uvek hoće. Ona sve može za majku i svog bracu i nije joj teško. Samo njih ima, a i oni nju. Ali, od pre deset dana, majku više nemaju, oboje. Ostao joj je braca, i ona njemu.
Ulaz je bio strog, kapija s oštrim šiljcima od gvožđa. Neki su bili savijeni, lao da je neko hteo da odmeri snagu na njima.
U hodniku nije bilo dnevne svetlosti, samo čkilljave sijalice i lusteri sa visokog plafona.
Drveno sto, izrezbaren od nožića "skakavca", zaludnog portira, bio je desno od vrata.
"Kuda, malci? Jeste li zalutali? Ovo vam nije škola.'
"Do druga Šoškiča idem. Gde je on? Koja vrata?" A vrata je bilo bar deset.
"Aaaaa. Zna malecka tačno kuda ide. Eno, ona vrata....ma, ček, ček...da te najavim prvo, kako je red."
Iza dvokrilnih drvenih vrata, impozantnog izgleda, sa škripom poput džangrizavog starca, otvoriše se, a iznutra, iz te polumračne prostorije sa tamno-zelenim zastorima, začu se: "Neka uđe mala!"
"I mali."
"Dobro, i mali." reče, zapisujući nešto u neku veliku knjigu, krupan čovek, skoro sasvim ćelave glave, osim dva pramena zulufa, koje je ukrštao preko sredine ćele.

"A, šta ti mala misliš, da je lako gajiti dete? Kako ćeš ti sama brinuti i za sebe i za brata?!"
"Brinula sam i o majci, sve dok nije..."
"Dobro, dobro. Razuumem ja sve...porodica na broju... sve je to lepo. Ali, kada su porodica gola deca?! Šta onda?!"
"Nismo goli, a ni bosi."
"Ja imam cipice nove!" podiže nožicu braco joj.
"Lepe, lepe, nema šta. Teraš modu, momče, vidim."
Mali je zurio u njega, nije mu baš bilo jasno šta je to čika rekao. Je li nešto lepo ili ga to on ruži...
"Slušaj, dete", nastavi on, sve gledajući u onu veliku knjigu, "ti ćeš svog brata viđati, a njemu će biri fino u toj porodici. Oni već imaju sina, odraslog, koji je otišao da uči velike škole van zemlje. Bogati su, znaš. Hteli bi oni i devojčicu, tj. tebe, ali smatraju da bi tvoja prisutnost bila loša za njegovo vaspitanje." i sve joj je tako govorio ozbiljno i odabranim rečima, kao da odjednim više nije bila samo jedna devojčica.
"Hoće li ga dati u školu i sve mu knjige kupovati? "
"A kako drugačije?!"
"I ja...ja...mogu ići da ga vidim, uvek..."
"Baš tako! Ti, ustvari, treba da budeš zahvalna! Ovo ti je velika stvar! Životna! Rešila si život svog brata, a i svoj!"
"I...kada oni dolaze po njega...gde su oni?"
"Doći će uskoro. Idite tamo na klupicu i sačekajte." prstom pokaza na drvenu klupu u levom ćošku prostorije kraj jednih krila vrata.
Povuče brata do tamo, šapnu mu nešto tihim glasom starije sestre koja treba da se sluša, pa se oboje primiriše. Dečak se brzo umori i stavi sestri svoju glavicu, malu, zbunjenu i nedovoljno tog jutra naspavanu, u krilo.
Začuše se sitni, a za njima i krupni, teški koraci.
Ona, peava gospođa, dama, njoj se nije nikako moglo reći "drugarice", a on, nit "drug", nit "gospodin", prosto neiskazan i po izgledu i po govoru. Njegovova masa od koje je sačinjen je bila sve što je ispoljavao.
Uđoše kod Šoškića oboje. Žena je decu užurbano o ovlaš pogledala, usredsređena na onaj papir na stolu, koji je odmah zatim već potpisala.
"Kako brzo piše!" pomisli ona.
A onda, usledio je trenutak, doduše, bilo je duže od toga, ali ga je kao trenutak zapamtila, kao u izmaglici. Prišla im je ta žena, bratu njenom i njoj i pomilova dečaka po glavi. Nju samo pogleda, ni oštro, a ni naročito milo, dok je devojčica u tom pogledu tražila hiljadu odgovora na svoja pitanja. Braco je bio uronuo u nedosanjani san od tog jutra u sestrinom krilu. Samo se malo promeškoljio.
"Hajde, dete, dođi, lepi, idemo da te smestimo u mekan krevet."
Pogleda devojčicu, sada već duže i dublje.
"Ti ništa ne brini. Biće njemu dobro. Dolazićeš da vidiš svog brata, kad god poželiš".
U međuvremenu, dečak se probudi, protrlja oči i brzo potraži pogledom svoju sestru. Ona mu se blago nasmeši, titravim osmehom, koji bi da ohrabri brata, a više nju samu.
"Ideš sada sa ovom tetom u jednu lepu kuću. Tamo ćeš prvo slatko spavati u velikom, mekanom krevetu, koji nema slamu, kao naš, nego puno perja. A onda, namazaće ti ova teta puno parčadi hleba, koliko hoćeš, marmelade i toplog mleka."
Ona je govorila sve onako kako su joj navirale slike, kakve bi i za sebe poželela.
"Kupiće ti knjige za školu, nove, ne kao one moje, pohabame. Nove pantalone, košulju, igračke... I vozić, koji ide u krug...čihu, ćihu, ćihu..."
"Cipice...imam cipice." i podiže obe nožice, pri čemu se ručicama prihvati za klupu.
"Da, imaš 'cipice'. Ali, kada ti te budu male, kupiće ti ova teta nove, sjajne..."
Žena ga lagano uze u naručje, a on, onako još sanjiv, samo na tren pogleda sestru, da vidi da li će ona na to nešto reći, učiniti neki pokret, da li se to sme...
A sestra je svojim malim koracima devojčice, a već odrasle, išla za njima, ne skidajući pogled s brata, čija je još uvek pospana glava bila na ramenu žene, koja joj ga upravo odnosi.
Muškatac, muž ženin, jedva je čekao da se nađu napolju, očigledno, jer je tako brzo kresnuo šibicu i upalio cigaretu, pa je od nedefinisanog čoveka, s osobinama velikog grma, postao mađioničar. A ona je i dalje čvrstim pogledom držala svog brata, jer nije mogla za ručicu, oklembešenog na ramenu nepoznate žene, koja nikada neće moći biti njegova majka.
Staviše ga u kola. On se tek tada sasvim razbudio, kada je shvatio da njegova sestra nije kraj njega, niti je može videti, tu, blizi njega. Poslednje što je videla, bilo je njegovo malo lice, na kom joj je tako dobro bila poznata ta grimasa, koju napravi u trenu kada krene u grlen plač. Steglo joj se grlo, toliko, da ju je jako zabolelo.
Pre nego je auto krenuo, dok je zatvarala vrata, žena joj doviknu :
"Dođi u utorak. Šoškić će ti reći gde je kuća!" Vrata se zalupuše, pa tako zalupiše i plač njenog brata.

Tog utorka, obukla je novu haljinu. Skoro novu. Onu, koju joj je majka prepravljala, haljinu od starije devojčice preko puta, štrkljaste ćerke bakalina.
Pošla je kod Šoškića, u onu ružnu, veliku zgradu. Rekao joj je adresu te kuće, ali i još jednu adresu, gde treba ići. Veli, našao je i njoj jednu lepu kuću.
"A šta će biti s našom?"
"Ah...šta će biti...Kakve veze ima šta...stara je i oronula. Na njenom mestu će zidati jednu zgradu sa puno spratova. A ti ćeš živeti u lepoj kući, ionako. Bog da te vidi!"
Da, Bog sve vidi! Blago njemu, kada ona ne može.
Tog utorka, nije videla svog brata. Otišla je na tu adresu, ali joj berberin pored tog ulaza reče da su stanari kuće još prekjuče pošli nekud, izgleda na dalji put. Imali su kofere. I dečak je bio s njima. Da, da. Video je.
"Je li je plakao?"
Berberin je ćutao.
"Jesu li ga nosili ili je sam hodao?"
"Išao je sam. I gledao dole. Da, da, baš tako. Spotakao se jednom i ručicom brisao cipele...To mi je baš bilo simpatično."
"Cipice..." izgovori ona i slomljena sede na veliki, okrnjeni stepenik ulaza kuće i zajeca tako, da su joj se ramena, devojčice, koja su mogla da ponesu puno toga, sada tresla od nemoći. Ovaj teret je bio pretežak i za odraslog, a kamoli za jedno dete.
Stari berberin je nemo posmatrao, nije znao šta bi rekao. Samo pomisli kako je već mnogo toga rekao. Previše...

Ta druga adresa, koju joj je Šoškić dao, bila je na periferiji grada. U toj kući, velkoj, sa puno soba, bilo je dece svakog uzrasta. Pokazali su joj i njen krevet, jedan od osam u toj sobi. Sa sedam devojčica, nešto starijim od nje, osim jedne, sićušne, koja je od nje bila dve godine mlađa, stigla je u tu spavaonicu, da tu dele snove, nade, tuge...
Kamionom za selidbe, odnesoše očevu boračku knjižicu, njegove dve košulje, plavu i belu i zelene pantalone, u kojima ga je samo nekolimo puta videla, jer je umro od gangrene, bez nogu. Pokupiše i majčine bluze posute bosiljkom, bratovljeve keceljicice, njene knjige, dve suknjice, prepravljenu haljinu i jednu fotografiju majke i oca, slikanu kod fotografa "Stanića" na dan venčanja. Sve je stalo u jednu vreću za brašno koja meri per kila. Pokućstvo - orman, tri stolice, od kojih je jedna tronožac, krevet, pet limenih tanjra i isto toliko kašika, ostade.
Skupili su tog dana još takvih džakova...
To su bili dani za prikupljanje nove dece. Za neki period će sve ponoviti...

Završila je školu, postala najbolja drugarica sa tom sitnom, žgoljavom devojčicim iz sobe, puno trenutaka, kakve devojka koja liči na svoju lepu majku, može doživeti, videla je nekoliko velikih, šarenih balona od sreće...dobila je svoju kćer, a onda i sina.
Ipak, svako ima svoju žal i bol. Svoju je ona uvek nosila, iako je više nikada nije obukla. Haljina, koju je imala na sebi onog utorka, kada nije videla svog brata, tada i nikada više, bila je na dnu njenog ormana, umotana u stare novine, sa ceduljicom, na kojoj je ispisana adresa koja odavno više nije tamo.

Ivana Đorđević
2.jul 2025.godine
u Beogradu