Hiruške rukavice (prvi deo)

Sudnica otvorena za javnost. Horde gladnih umova, otvorenih beležnica i naoštrenih olovaka, tiskalo se na velikim dvokrilnim vratima glavne sudske sale. Nezapamćen slučaj u istoriji, kako sudstva, tako i zdravstva, pa i sam predsednik advokatske komore svojim prisustvom uveličao je ovaj događaj. Slika pomalo nesređena, gde, čini se svako svoj smer i pravac ima, a opet se nekako uklopiše u isti ram, razbacanih ruku i pogleda, previše reči, premalo smisla, zapamtiće ove ljude i ovu priču, vreme koje piše svoju sopstvenu istoriju, i ne štedi nikoga. Da se moglo zamrznuti na trenutak ovo pozorište, ova scena prepuna predanog rada i scenarista, i kostimografa, i glavnih i sporednih likova, običan bi čovek, otvorenih usta, danima tražio početak i kraj, i ne bi razmrsio ove ruke i umove što su ukrstili svoja koplja na ovako malenom prostoru. Sve junak do junaka.

Kada bi ova naša slika bila igra, za neke učenije mozgove, „šta ne pripada ovoj slici“, verovatno bi se čak i oni namučili da odgonetnu zagonetku i da slože slagalicu, pa da zaključak u vidu mladog advokata tužioca proglase pobednikom. Ako je pobednik uopšte prava reč. A to, zašto je baš ovaj momak štrčao iz ove slike, čitaoci će u nastavku već i sami razumeti, bez da se o tome posebno naglašeno govori.

Tri jaka udarca sudijskog čekića odjeknuše salom i slika izgubi ton.

- Možemo početi. Sudija ima reč.

- Molim vas za pažnju. Pročitaću optužnicu:

Roditelji pokojne Jane Janković, koja je dana tog i tog, preminula na operacionom stolu sale za hitnu medicinsku pomoć, a pod dirigentskom palicom prisutnog Marka Markovića...

Hm, samo malo...

Neko je pogrešno kucao optužnicu – odjekivala je sala jače nego li ona tri udarca malo pre.

- To je ovaj novi, lepo sam rekao da primimo ženu, šta će muško da bude pisar, svašta, ne može taj ni jednu stvar valjano izvesti, a ne bi dve odjednom i da kuca i da gleda u zapisnik sa saslušanja.- govorio je sudija više za sebe, tražeći po papirima nastavak optužnice koju je počeo čitati, a koja po svemu sudeći nema nikakve dirigente te je prevelika mudrost njegova stoga zaključila da su se pomešali slučajevi. Srećom, i pameću svojom, pronađe nastavak,

- Dakle, nastavljam, za hitu medicinsku pomoć, a u kojoj je sporne noći bio dežuran hirurg Goran Goranović i koji je pokušao da pomenutoj sanira povredu preloma sedme rebarne kosti (majku mu da li broje odozdo na gore, ili odozgo na dole, to je važno da znam, šta ako je to ključno da se odredi je li bila blizu ili daleko od srca, hm), tuže pomenutog dežurnog hirurga Gorana Goranovića, da je nemarom i nezalaganjem, čak rekli bi i nestručnošću (uh, ovo je ozbiljno) prouzrokovao smrt njihove ćerke gore pomenute Jane Janković. Oni navode i to da je njihova ćerka bila mlada i zdrava i da osim tog polomljenog rebra, nije imala drugih nedostataka niti bolesti za koje bi sud trebalo da zna. Povredu je dobila kada se popela na krušku a sve u besu i ljutnji jer joj je majka onomad rekla da ne može da se uda za Mileta Miletića iz susedne varošice, lokalnog kazandžiju, zato što je jedna njena sestra po babi a koja je komšinica njegove tetke preko očevog strica, saznala da on ima pozamašnog duga prema tamošnjem kockaru i bakalu Savi Savoviću, koji zbog istog svakoga dana obilazi i uzima malo po malo pazara iz prodavnice, a od skora je počeo i na kuću da dolazi...

Sudija se okreće mladom advokatu tužiocu,

- Znao sam more ja jednog Savu ali ne mogu sada da se setim tačno, raspitaću se ja o tome bolje pa ću vam javiti...

- Hvala gospodine sudija, ali nema potrebe, znate, devojka je mrtva. Zato smo ovde danas.

- Ah da, u pravu si. Ništa onda, ja reko da pomognem. Nego što onda pišete sve ovo da ja čitam pa da zaboravim i što smo došli i šta radimo, i to još ima na četrnaest strana.

Pogleda sudija na sat: – Ne može, žurim, imam neka posla u varoši, čitam samo kraj. Da vidim, aha...mhm...dobro...to nije važno...u ovde ima recept za baklavu, obožavam baklavu i na kraju...aha...dobro.

Zaključujem da se ovo čitanje mnogo oteglo, i da sud donosi odluku da se napravi pauza do sutra u isto vreme, ili još bolje prekosutra. Lupi čekićem o sto.

Neko iz publike:

- Prekosutra je subota.

Sudija:

- Aha, subota, ne može, onda ponedeljak. Tako je po redu i zakonu. Subotom i nedeljom se po zakonu ne radi, tako.

Advokat tužioca:

- Poštovani sudijo, zar ne treba da se optuženi izjasni povodom optužnice.

Sudija:

- Pa da se izjasni naravno, to sam i rekao, neće se izjašnjavati tri cela sata valjda, samo kaže i onda pauza. To sam i rekao kolega.

Advokat tužioca:

- Izvinite časni sudija, nisam dobro razumeo.

Sudija:

- Pa dabome da nisi, tek si stupio u službu a sve bi da razumeš. Ehej, još ti ima da radiš i radiš da bi razumeo. Znači, optuženi, kako se izjašnjavaš povodom optužnice?

Optuženi:

- Pa niste je pročitali do kraja, otkud znam kako da se izjasnim.

Sudija:

- Pa jes vala, u pravu si momče. Eto, kad neko zna zna. – obrati se sudija mladom advokatu.

Advokat tužioca:

- Časni sudijo, on i nije advokat, nego hirurg.

Sudija:

- Jeste, ali čovek zna.

Onda po redu i zakonu nalažem odlaganje dočitavanja optužnice i izjašnjavanje optuženog po istoj, za ponedeljak, kako zakon nalaže.

Tri jaka udarca o sto, tri eha, i još tri, jer sala nekada beše koncertna dvorana.