Hleb i lale

-Znaš šta sam danas pročitala u novinama?
- Ne, šta?
- Umro Bruno Ganz.
- Znam videla sam još pre par dana,
- A da, ti i tvoj face book.

Moja kuma i dalje nema pametni telefon niti je ulogovana na bilo koju od mreža.
Pošteno govoreći i ne treba joj. Moja Živana zna bolje od svih tih mreža kad je šta bilo, gde smo i sa kim bile, gledala,slušale.
Od kako sam tog prokletog 6. decembra čula dijagnozu, ne prestajem da joj pričam o filmovima koje smo zajedno gledale, koncertima koje smo slušale, putovanjima na kojima smo bile, jednostavno ne želim da pričam o bolesti. Trajaćemo koliko je zapisano u zvezdama, ali da te dane provedemo u traženju sigurnih recepata, eliksira, čarobnih kapi koje leče sve ne želimo ni jedna ni druga. Mi imamo naše male rituale, naša sećanja, naša mesta koja samo kod nas dve izazivaju takvu radost da to ni jedan THC preparat ni kapi morfijuma ne mogu da zamene.

Ovo će biti prvi Fest bez nje. I ići ću naravno, da posle mogu da joj ispričam ko je bio, ko je mucao na sceni dok je pozdravljao prepuni Sava centar, ko se s kim muvao i ko je došao sa ženom dok mu je ljubavnica sedela tri reda ispred.

Prošle nedelje me je molila za Kolarac. Nisam baš bila oduševljena, ne volim grupu Renesans, ali volim Živanu. I odslušah s njom. Priznajem da me je kontratenor raspametio. Nikad nisam čula takav muški glas. I opet se potvrdilo da tenor nije zvanje, to je mentalno stanje. Kristalni glas, lepši od bilo koje žene. Čovek koji razbija čaše.

Posle odosmo na čaj u “Dardanele“. Videla je letos kafić, pa ajd da se podsetimo. Kad sam ja imala predavanja u sali heroja kao brucoš, ( naš se fakulet renovirao), a ona jurila jednog momka sa arheologije, više smo vremena provele na filozofskom nego u amfiteatru u Kameničkoj. I zato hoće da opet odemo u „naš“ kafić. Misli da je pre rata ovde bila kafana Dardaneli. Ja naravno odmah za pametni telefon i čitam: nije. evo ti googlepa pogledaj, kafana je bila na mestu Narodnog muzeja, srušena je kad su počeli da ga grade. Ali možemo da odemo, možda vidimo Mel Gibsona. Iz filma Galipolje. To je i meni i njoj prva asocijacija na Dardanele.

Juče je poželela riblju čorbu kod Mike alasa. Naravno, otišle smo i tamo. To je ono što će da pamti. I ponese u svom sećanju. Tamo negde kad ode….

…
Znaš li ko je umro?
Bruno Ganz.

Da jesmo, i to smo zajedno gledale. Nebo nad Berlinom, ja sam je smorila da gledamo kanskog pobednika, a posle se njoj više dopao nego meni. A tek Hleb i lale. Samo je ona znala moju tajnu ffascinacije Islandom. Kad god bi me pitali -Šta ćeš na Islandu, itamo je hladno i stalno pada kiša , ja bih se smeškala i pomislila na konobara sa Islanda (Bruno Ganz u filmu Hleb i lale).

...
- Pišeš li i dalje vremeplov?.
- Da. Imam već podosta .
- E, ajde neke od njih preskoči.Neka sećanja, a naročito neki ljudi ne zaslužuju da udju čak ni u priču.

Tačno je znala šta da kaže. I koje od tih bledih likova neću ni da spomenem.
Nje ću se uvek sećati. Kad krenem da je obidjem na Orlovaču poneću lale. I hleb.